Sažetak: Posle informacije o zbornicima radova o Pavlu Jozefu Šafariku sa naučnih skupova održanih 1995. godine u Novom Sadu, Staroj Pazovi i Prešovu (Slovačka) u prilogu se govori o celokupnom Šafarikovom pogledu na slavistiku na osnovu knjiga Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (1826) i Slovanský národopis (1842). Njegova klasifikacija slovenskih jezika je trihotomijska i uz neke sitne terminološke korekcije prihvatljiva i danas iako je rađena u doba dok još nisu kodifikovani neki slovenski jezici. Inače, Šafarik je inspirativan i pouzdan izvor ne samo za lingvistička istraživanja već i za etnografiju, istoriju, arhivistiku, folkloristiku i za druge nauke.

1. Dvestogodišnjica rođenja Pavla Jozefa Šafarika obeležena je u Srbiji organizovanjem dvaju naučnih skupova održanih 1995. godine u Novom Sadu i Staroj Pazovi. Sa skupa u Novom Sadu izdali su 1996. godine Matica srpska i Filozofski fakultet zbornik radova Pavel Jozef Šafarik (1795–1995) a pod istim nazivom je štampan 1997. godine zbornik u izdanju Narodne biblioteke „Dositej Obradović“ u Staroj Pazovi. Ovom velikom slavisti je povodom 200-godišnjice rođenja ukazano dužno poštovanje i u matičnoj zemlji Slovačkoj gde su Filozofski fakultet u Prešovu i Matica slovačka Martin organizovali naučnu konferenciju na temu Pavеl Jozef Šafárik a slavistika. Organizatori konferencije su objavili 1996. godine istoimeni zbornik radova. Na svečanom otvaranju skupa je Imrih Sedlak (s. 14 zbornika) između ostalog rekao da je u 20. veku, naročito u poslednjim decenijama, nauka mnogo toga potvrdila, ali delimično i opovrgla što je napisao Šafarik. Drugim rečima u slavističkim studijama ova ličnost je predstavljala pouzdan putokaz koji se nije mogao zaobilaziti. Reč je o velikanu koji je radio samostalno, a njegov rad sada vrednuju kolektivi autora. Kako ističe Imrih Sedlak, Pavel Jozef Šafarik predstavlja univerzum naučnih saznanja, sistematičnost i kompaktnost, „dok mi do naučne istine dolazimo parcijalno..., sa pincetom vadimo svoje probleme i problemčiće“. Za Šafarika dalje kaže da je on i osnivač slavistike, i osnivač moderne metodologije nauka. U navedenom slovačkom zborniku je objavljeno ukupno 80 radova: 30 iz nauke o književnosti, 21 iz lingvistike, 15 iz arheologije, arhivistike i etnografije i 14 iz kulturne istorije. Dakle Pavel Jozef Šafarik kao naučnik iz doba nacionalnog preporoda svojim stvaralaštvom inspirisao je naučnike različitog profila što svedoči o njegovoj veličini.

2. Šafarik zaslužuje dužno poštovanje i u srbistici. Slavističkim krugovima je dobro poznat njegov duhovni stvaralački polet u novosadskom periodu (1819-1833), nastavljen i završen u Pragu (1833-1861). Treba istaći da je bio priznat autoritet i u Pragu su ga posećivali ne samo Slovaci već i pripadnici drugih slovenskih naroda u vezi sa slavističkim pitanjima. Sem toga, ima zasluge za naučna istraživanja, ostvarivanje školske reforme, osnivanje slavističkih katedri, izdavanje materijala za proučavanje slovenskih istorija, folkloristiku i filologiju.

3. U ovom prilogu će se govoriti o celokupnom Šafarikovom pogledu na slavistiku na osnovu knjige Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Istorija slovenskog jezika i književnosti svih dijalekata; 1826) i Slovanský národopis (Slovenska etnografija; 1842). Kao uvodnu napomenu treba navesti činjenicu da je Šafarik koristio termin slovenski narod u značenju Sloveni, slovenski narodi, a s druge strane je posmatrao razgranatost te slovenske celine na manje delove. Zbog toga je slovenski jezik klasifikovao na dijalekte i poddijalekte, slovenski narod na plemena. Nije negirao diferenciranost Slovena, razvrstavanje jezika, već je u duhu Jozefa Dobrovskog težio da precizira klasifikaciju. U „sistem“ slovenskih jezika je prvi put ušao i slovački jezik (Geschichte..., 1826) sa čime se u delima slavista prethodnih perioda ne srećemo. A tačnije određuje i druge jezike, naročito jezike manjih slovenskih naroda. Šafarikov realan odnos prema „jedinstvu" slovenskih naroda, jezika i književnosti možemo uočiti upoređivanjem sa pogledima i stavovima Jana Kolara i ukazivanjem na različiti odnos onih koji su se nadovezivali na Šafarika i Kolara, ili su sa njima polemisali. To važi i za Ljudovita Štura koji se u knjizi Nárečja slovenskuo alebo potreba písaňja v tomto nárečí oslanja na Šafarikove zaključke o postojanju slovačkog kao posebnog jezika i odbacuje Kolarovu tezu o četiri slovenska plemena, jezika i književnosti gde se gube mnogi slovenski narodi (u Šturovoj nomenklaturi plemena), jezici (dijalekti) i književnosti. Kako ističe Rosenbaum (1978, s. 223), nasuprot Kolarovoj teoriji slovenske uzajamnosti izgrađenoj na potrebi veze u okviru navedenog četvoroplemenskog „jedinstva Slovena“ (Rusi, Česi, Poljaci, Iliri) Šafarik je razradio sopstvenu teoriju zasnovanu na poštovanju i razvoju svih postojećih slovenskih naroda i jezika i na njihovoj uzajamnosti. Šafarikove ideje je prihvatio Ljudovit Štur kada je pristupio kodifikaciji slovačkog književnog jezika.

4. U predgovoru prevoda Šafarikovog dela Geschichte der slawischen Sprache... na slovački jezik Rosenbaum (1963, s. 30) s pravom smatra da je to kapitalno, osnovno delo savremene slavistike. Šafarik je prvi shvatio porodicu slovenskih jezika i književno stvaralaštvo slovenskih naroda kao diferenciranu celinu. Time je inicirao rad na unapređivanju istorija slovenskih književnosti. Njegova koncepcija „zajedničke književnosti“ slovenskih naroda nije sprečavala razvoj pojedinih nacionalnih književnosti – ona ih je pospešivala.

Pažnju jugoslavista zavređuju poglavlja 3–5 pod ovim naslovima: 3. Istorija jezika i književnosti Slavosrba grčkog obreda, 4. Istorija jezika i književnosti Slavosrba katolika (Dalmatinaca, Bošnjaka i Slavonaca) i Hrvata, 5. Istorija vindskog (slovenačkog) jezika i književnosti. Za svaku od pomenutih grupa autor navodi književne spomenike i izvore za proučavanje. S obzirom na prilično dobro poznavanje prilika, ovaj materijal je za ondašnje vreme obiman.

Prevod ovog Šafarikovog dela na slovački jezik objavljen 1963. godine kao kritičko izdanje sadrži i edicione napomene, primedbe i objašnjenja, kao i rubriku Dodaci (recenzije koje su napisali Jozef Dobrovski, Jan Purkinja i J. S. Bandtkie. Knjiga se završava spiskom pretplatnika izdanja iz 1826. godine i imenskim registrom.

5. Šafarik se vratio problematici podele slovenskih jezika 1842. godine kada je u Pragu objavio Slovanský národopis (Slovenska etnografija). U pisanju ovog priloga polazimo od 4. izdanja (Nakladatelství Československé akademie věd, 1955), inače identičnog sa poslednjim, trećim izdanjem iz 1849. godine. Radi lakše orijentacije izdavač daje toponimske, filološke i književnoistorijske napomene. Izdanje Slovenske etnografije iz 1955. godine na češkom jeziku sadrži i studije O značaju Šafarikove „Slovenske etnografije“ za slovensku etnografiju (Hana Hynková), „Slovenska etnografija“ sa filološkog aspekta (Luboš Řeháček) i Nastanak i uloga Šafarikovog „Slovenskog zemljopisa“ (Josef Hůrský).

Pod pojam ruski jezik autor je uvrstio tzv. dijalekat velikoruski, maloruski i beloruski. Danas su ruski, ukrajinski i beloruski posebni jezici. Bugarski jezik obuhvata po Šafariku crkveni ćirilski dijalekat i bugarski jezik s tim što je do danas sačuvan samo bugarski jezik. Ilirski jezik je raščlanjen na srpski, hrvatski (to je za Šafarika bio kajkavski) i koruški dijalekat (danas srpski jezik, hrvatski jezik i slovenački jezik). Za zapadno slovensko područje je vezan poljski (leski) jezik sa poljskim, kašupskim, mazovjeckim i šlezijskim dijalektima, češki jezik sa češkim i slovačkim dijalektima, te lužičkosrpski jezik (gornjolužički, donjolužički i drevljanski dijalekti).

Šafarika visoko vrednuje kao naučnika aktuelnog i danas Horecki (Horecký, 1996, s. 199-202). Po njemu Šafarik u delu Slovenska etnografija kod opisa svakog jezika navodi njegove osnovne karakteristike (često u poređenju sa drugim jezikom, naročito u slučaju češkog i slovačkog jezika), ali najpre određuje granice pojedinih jezičkih područja. U okviru teritorije date jezičke zajednice se pominju manje administrativne celine (npr. županije gde se govori slovački). Ovaj arealni kriterij – kako bismo to danas rekli – s druge strane dopunjava kulturnim, odnosno kulturološkim faktorima: navođenjem stručne literature o opisivanom jeziku, nabrajanjem književnih dela napisanih na tom jeziku. Ukoliko ovakvih izvora nema (npr. drevljanski Sloveni), oslanja se na folklorno stvaralaštvo. Svoj prilog Horecki (s. 201) završava ovim rečima: „Umesno je pitanje koje su postavljali skoro svi istraživači, kojim metodom je zapravo Šafarik radio. Eugen Jona ga karakteriše kao sinhroni statički opis. Pavel Žigo dodaje da se radi o kontrastivnom metodu, o statičkom kontrastivnom opisu sinhronog karaktera. Međutim, treba dodati da i kod ovakvog sinhronog opisa Šafarik se nije zadovoljio samo opisom, već je znao da to nadoveže na teoretsko i praktično razgraničavanje predmeta svog opisa, i to pre svega sa društvenog aspekta. Na taj način je zapravo postao preteča sociolingvističkog metoda“.

7. O Slovenskoj etnografiji se govori kao o „zlatnoj knjizi slovenskoj" (Sedlák – Vaško, 1986, s. 99). Početkom leta 1842. objavljena je u tiražu 600 primeraka, u oktobru iste godine je doštampavano 3000 primeraka. Treće izdanje je iz 1849. godine. Autor posmatra jezik sa dužnim poštovanjem što je bilo uobičajeno za preporod. O ovakvom odnosu svedoče ove Šafarikove reči: „Ovde je sveta dužnost svakog čoveka i naroda koji se odlikuje moralnom svešću da voli i da brani i za cenu života svoje i ne ugnjetava tuđe“.

8. Šafarik je posvetio posebnu pažnju u oba navedena dela slovačkom jeziku. O tome postoji više studija. (Vidi npr. Tir, 1996, s. 61-66). Karakterišući situaciju u prvoj polovini 19. veka, Šafarik ističe (Jóna, 1985, s. 581) da su društveni uslovi, geografski položaj, kontakti sa Česima, Poljacima, Ukrajincima, Srbima i Slovencima, kao i činjenica da Slovaci nisu imali književni jezik zasnovan na govoru običnog naroda prouzrokovali dijalekatsku šarolikost. A o toj šarolikosti se govori i u Šafarikovom delu.

Na kraju treba istaći da je Šafarikovo delo inspirisalo i istoričare. Hrozjenčik (Hrozienčík, 1978, s. 254) ceni Šafarika posebno zbog toga što su njegovi spisi aktivno i stvaralački doprineli procesu formiranja slovenskih naroda koji su to delo prisvojili i prilagodili prilikama. I u zborniku Pavel Jozef Šafárik a slavistika (1996) čak pet tema je iz ove oblasti (Šafarikovi postupci u proučavanju slovenske istorije, Šafarik – slavistika – slovačka arheologija, Šafarik i etnogeneza Slovena, Uticaj Šafarika na slovačku istoriografiju u drugoj polovini 19. veka, Šafarik i slovački narodni pokret u prvoj polovini 19. veka). Inače sam Šafarik je bio veoma kritičan prema sebi: faktografiju je stalno dopunjavao, karakterisala ga je komunikativnost i bio je dobar prognostičar.

1. HORECKÝ, Ján: Typológia slovanských jazykov a P. J. Šafárik. In: Pavel Jozef Šafárik a slavistika. Prešov – Martin, Filozofická fakulta UPJŠ – Matica slovenská, 1996, s. 199–202.
2. HROZIENČÍK, Jozef: Význam Šafárikovho diela pre národnú a politickú emancipáciu slovanských národov. In: Štúdie z dejín svetovej slavistiky do polovice 19. storočia. Bratislava, Veda, 1978, s. 237–258.
3. JÓNA, Eugen: Postavy slovenskej jazykovedy v dobe Štúrovej. Bratislava, Slovenské pedagogické nakladateľstvo, 1985, 172 s.
4. ROSENBAUM, Karol: Podnety Šafárikovho literárneho diela. In: Štúdie z dejín svetovej slavistiky do polovice 19. storočia. Bratislava, Veda, 1978, s. 222–236.
5. ROSENBAUM, Karol: Vznik a význam Šafárikových Dejín slovanského jazyka a literatúry všetkých nárečí. In: Pavel Jozef Šafárik: Dejiny slovanského jazyka a literatúry všetkých nárečí. Bratislava, Vydavateľstvo Slovenskej akadémie vied, 1963, s. 7–30.
6. SEDLÁK, Imrich – JAŠKO, Imrich: Pamätný dom Pavla Jozefa Šafárika Kobeliarovo. Bratislava, ERPO, 1986, 144 s.
7. ŠAFÁRIK, Pavel Jozef: Dejiny slovanského jazyka a literatúry všetkých nárečí. Z nemeckého originálu Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten preložili, edične pripravili a poznámky napísali Valéria Betáková a Rudolf Beták. Úvodnú štúdiu napísal Dr. Karol Rosenbaum. Bratislava, Vydavateľstvo Slovenskej akadémie vied, 1963, 606 s.
8. ŠAFÁRIK, Pavel Jozef: Slovanský národopis. K vydání připravila Hana Hynková. Praha, Nakladatelství Českoslověnské akademie věd, 1955, 290 s. (Knjiga sadrži i studije vezane za ovo Šafarikovo delo čiji autori su H. Hynková, L. Řeháček i L. Hůrský.)
9. TIR, Mihal: Šafarik i kodifikacija slovačkog jezika. In: Pavel Jozef Šafarik. Novi Sad, Matica srpska – Filozofski fakultet, 1996, s. 61-66.
10. ŽIGO, Pavel: Charakteristika slovanských jazykov v Slovanskom národopise Pavla Jozefa Šafárika. In: Studia Academica Slovaca, 24. Prednášky XXXI. letného seminára slovenského jazyka a kultúry. Bratislava, Stimul, 1995, s. 187-195.
11. ŽIGO, Pavel: Význam Šafárikovho Slovanského národopisu pre dejiny jazykovedy. In: Pavel Jozef Šafárik a slavistika. Prešov – Martin, Filozofická fakulta UPJŠ – Matica slovenská, 1996, s. 203-209.

1. Pavel Jozef Šafarik (1795–1995). Zbornik radova sa skupa u Narodnoj biblioteci „Dositej Obradović“ u Staroj Pazovi 23. juna 1995. Stara Pazova, Narodna biblioteka „Dositej Obradović“, 1997, 144 s.

2. Pavel Jozef Šafarik (1795–1995). Zbornik radova sa skupa u Matici srpskoj, Filozofskom fakultetu i Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu 23. – 24. novembra 1995. Novi Sad, Matica srpska – Filozofski fakultet, 1996, 244 s.

3. P. J. Šafarik (1795–1961). Zbornik članaka povodom 100-godišnjice smrti. Novi Sad, Matica srpska, 1963, 210 s.