Internacionalna Revija Balkanske studije
Direktori: P Skok (Zagreb) / M. Budimir (Beograd)
Běograd 1936
II godina, tom I (3)

Ahmet Caferğlu (Istambul, 1936):

U oblasti jezika i istorije turske književnosti koja se posebno bavi starim dijalektima osmanlijske književnosti ovaj rukopis na srpskom jeziku od izuzetnog je značaja. Međutim, istraživanje materijala na ovom jeziku ne bi trěbalo da se ograničava samo na revnost u osvětljavanju istorije lingvističkog odnosa turskog i srpskog jezika već bi trěbalo da pokaže neophodnost těsne i uzajamne saradnje turkologije i slavistike. Mi smo još uvěk veoma udaljeni od vrěmena u kojem će se moći ispraviti i prěsuditi u ovoj oblasti, jer još uvěk postoji mnogo neistražene građe iz književnosti i folklora turskog i srpskog jezika.

On se nalazi u katalogu biblioteke Aja Sofija, u dokumentima 4749 i 4750; dva rukopisa su kopije arapsko-persijsko-grčko-srpskog rěčnika. [Defteri hütüphânei Ayasofya, Derseadet, 1304, p. 281.] Ovaj zanimljivi rukopis iz Aja Sofije ustvari je rěčnik pisan arapskim pismom na četiri jezika od kojih je jedan srpski. Iako nema naznaka o autoru i vrěmenu knjige, veomo lako postaje jasno, a sudeći po papiru, rukopisu i oznakama na njemu da je u pitanju jedan od najstarijih spomenika srpskog jezika koji je pisan na arapskom sa ciljem da se Turcima u ono vrěme olakša učenje ovih jezika. Naslov, koji je napisan na prědnjoj strani prvog lista glasi:

to jest: Rěčnik persijski, arapski, grčki i srpski. Ispod naslova se čita kao drugi naslov:

Dimenzije rukopisa su: visina 25,5 cm, širina 15,5 cm. Zapis dužine 9 cm. Pisanje je thuluth. Tekst je napisan u četiri boje. Prvi red, koji je na arapskom, napisan je crnim mastilom; drugi, koji je na persijskom, napisan je crvenom bojom; treći, na grčkom, napisan je zelenom, a četvrti je srpski i napisan je u narandžastoj boji. Da bismo imali jasniju sliku, mi smo ovdě reprodukovali početak rukopisa.

Zanimljivo je da je ova knjiga bila sastavljena u Turskoj, a da je turski jezik potpuno izostavljen. Ovo se može objasniti na slědeći način: Ovaj rad je, po mom mišljenju, napravljen za sultana Mehmeda II ili njegove prinčeve. U to vrěme, svi obrazovani ljudi znali su arapski i persijski [Крымскни, А. Исторія Турціи и ея Литературы, Москва, 1916, tom 1. str. 235.], kao i turski, i štaviše, na dvoru je turski jezik smatran vulgarnim za udžbenik za princa. Štaviše, sultan Mehmed II, koji je imao izuzetan talenat za učenje stranih jezika, ne bi mogao sebi dopustiti da ne nauči jezik naroda čija je teritorija pripojena u njegovo veliko carstvo. Pored toga, za vrěme vladavine sultana Bajazita (1389-1402), srpski jezik počeo je da prěuzima karakter jezika dvora i diplomatije, da bi za vladavine Muhameda II došao do prilično visokog ranga pa su zvanični dokumenti pisani kako grčkim tako i srpskim jezikom. Ferman poslat Petru Avonu, moldavskom vojvodi, u 1456, je jedan primer. Evo Fermana: [Крымскни, А. Исторія Турціи и ея Литературы, Москва, 1916, т. 1. str. 126: Матеріалы для нсторіи взаимпыхъ отношеніи Россіи, Польши, Молдавіи, Валахіи н Турціи въ КСИВ-КСВИИ вв собранные В.. А. Уляннцкимъ. Москва, 1887, "Чтенія въ общ. Ист. н Древн" стр. 88 Н 81.]

Po mom mišljenju, ova je knjiga bila sastavljena da služi sultanu Mehmedu II lično, koji nije mogao da ignoriše jezik svojih novih podanika. Tekst je napisan sa velikom pažnjom i sa dijakritičkim znacima da bi omogućio pravilan izgovor ovih jezika. Tokom duge vladavine Osmanskog carstva na Balkanskom poluostrvu, grčki i srpski su bili više favorizirani od drugih jezika. [Postoje i drugi rukopisi koji dokazuju da srpski i grčki još imaju značajnu ulogu u ovom razdoblju, vidi: Köprülüzade Mehmed Fuad, Millî Edebiyat cereyanmin ilk Mübeşşirleri ve Divan-i Turbî-i basit, Istanbul, 1988, p. 66. Postoji još jedan tip rěčnika u drugoj, biblioteci Univerziteta u Istambulu pod simbolom T. Y. 1783. koji uključuje i arapski, turski, grčki i persijski.]

Mülbacher [Za ovu osobu vidi: Foy, K., Die ältesten Osmanischen Transcriptions-texte In gothischen Lettern, »Mitteilungen des Seminars für Orient. Sprachen«, tom IV (1901) str. 277 i tom V. (1902) str. 233-293; Babinger, P., Der Pfortendolmetsch. Murâd und seine Schriften, »Literaturdenkmäler aus Ungarns Türkenzeit«, Berlin, 1927, str. 34.], koja je bila u zarobljeništvu kod Turaka, za vrěme vladavine sultana Murata II i Mehmeda II, govoreći o Hadrijanopolju, glavnom gradu Carstva u to doba, rekla je da ne smatra grad potpuno turskim, jer su visoki zvaničnici dvora pripadali različitim narodima i da su između sebe govorili svojim nacionalnim jezicima, dok je turski bio korišćen veoma malo u diskusiji:

Italijanski humanista Paulo Javio, govoreći o vojsci janjičara Otomanskog carstva u drugoj polovini XVI. věka, istakao je značaj raznih jezika toga vrěmena. Prema ovom istoričaru, oko 1530. godine turski jezik je jezik sultana, dok je arapski jezik religije. Treće město zauzima slověnski jezik koji je poznat među janjičarima koji ga govore. Četvrto je město zauzeto, i dalje prema istom autoru, od strane grčkog jezika kojim se govorilo u Istanbulu i Grčkoj. Javio ne precizira koje to slověnske dijalekte razuměva pod generičkim imenom slověnskih jezika. Za razliku od njega, Poljak Strijkovski, koji se desio u Istanbulu 1574, donosi, da su turska osvajanja pěvana na srpskom, u pratnji kopuza u istambulskim krčmama. Oba svědoka istakla su značaj koji je u to doba pripisivan srpskom jeziku i objasnili te dali město u pomenutim rukopisima ovom jeziku. Strijkovski opisuje ovu činjenicu na slědeći način:

S druge strane, znamo da je Sulejman Veličanstveni znao srpski, kao i Mehmed II Osvajač. [Hammer, Geschichte des Osmanischen Reiches, t. II, p. 176.] Postojanje turskih dokumenata o odnosima jezika Turske, Srbije i Grčke u ranim fazama Otomanskog carstva, vodi nas ka detaljnim istraživanjima u ovoj oblasti. Sve u svemu, radovi iz oblasti leksikografije, folklora i književnosti napisani na srpskom i turskom jeziku, a da nisu objavljeni do sada, hitno su potrěbni.

Kao što smo gorě rekli, navedeni rukopisi u dokumentima 4749 i 4750 su identični, s tim što rukopis dokumenta sa oznakom 4749 pored arapsko-persijsko-grčko-srpskog rěčnika ima i gramatiku koju něki koriste za prědavanje persijskog i grčkog. Rukopis tog děla je od istog prěpisivača. Rukopis sadrži:

• List 55 a do lista 63 b: oblici glagola persijskih i grčkih. Persijski tekst je kopiran u crnoj, a grčki u crvenoj boji.
• List 64 b opisuje deset kategorija Aristotela na persijskom i grčkom.
• Od lista 66 b do lista 69 a je grčko-arapski opis Porfirijevog uvoda u logiku – "Isagoge".
• Od lista 70 b do lista 75 a su pravila arapske sintakse na grčkom i na arapskom.
• Konačno, od lista 78 a do lista 106 b vidimo grčki alfabet, izgovor slova poněkad označen arapskim slovima.
• Poslědnji list rukopisa nedostaje.

Rukopis koji smo obradili – ugrubo – prědstavlja jedan od temeljnih radova na temu istorije srpskog i turskog jezika. Objavljivanje ovih knjiga pada u dužnost aktuelne Srbije i Turske, koje su povezane prijateljstvom.

Da bismo upotpunili sliku o ovim dvama rukopisima, mi smo prikazali děo fotografske reprodukcije prvog i poslědnjeg lista jednog děla. Ovdě je kopija kraja rukopisa:

1. Caferğlu