Make your own free website on Tripod.com

HOME
(GLAVNA STRANICA)

Ljubiša Mitrović
Filozofski fakultet, Niš

JEZIK, IDENTITET I DUHOVNO JEDINSTVO
SRPSKOG NARODA U DOBA GLOBALIZACIJE

*

*

Jezik je svetlo života
(Hans Georg Gadamer)

*

„Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju...
poslije izgubljenog jezika nema naroda
."
(Mile Medić, Zaveštanja Stefana Nemanje)

*

Sažetak: Autor u radu razmatra značaj i ulogu jezika kao instrumenta formiranja identiteta, socijalizacije ličnost i društvenih grupa i faktora socio-kulturne integracije u doba globalizacije. U fokusu njegove analaze su srpski jezik i srpski narod, kao i značaj očuvanja jezika za razvoj kulture i opstanka srpskog naroda. Svoj rad autor poentira stavom da srpsko pitanje nije samo geopolitičko, demokratsko pitanje i jezičko pitanje, već je i demografsko i geokulturno, povezano sa pitanjem opstanka srpskog naroda, srpskog jezika i srpske kulture u globalnom svetu.

Ključne reči: jezik, identitet, srpski jezik, geopolitika, geokultura.

*

 

Čovek kao homosimbolicus

Stvaralaštvo, društvenost i sloboda ključne su odrednice sociološke definicije o čovekovoj prirodi. No, čovek je, između ostalog, i homosimbolicus. U sistemu simboličke komunikacije jezik je najvažniji čovekov instrument sporazumevanja, građenja identiteta, faktor socijalizacije i kulturne integracije društvenih grupa. Jezik, kao Boginja Šiva, ima više lica i različite funkcije: saznajnu, komunikativnu, identitetsku, umetničku, integrativnu – ali i dezinegrativnu. Sa njim se radujemo i tugujemo. Jezikom se voli i mrzi, grade ali i razgrađuju interpersonalni i društveni odnosi u socijalnom prostoru između različitih grupa i naroda. On je instrument kulture mira ali i nasilja.

Sporenja o jeziku uvek imaju i društvene implikacije. Ona stoga nisu samo stvar gramatike, sintakse i poetike i estetike. Kad god se prave podele u jeziku, niču pukotine u narodu, deli se i narod. I obrnuto: društvena dešavanja i podele u zajednici dovode do promena i podela u jeziku, stvaraju se nove jezičke subkulture.

Srbi su jedan rod i narod koji se početno služio jednim jezikom vekovima, iz kojeg je u XX veku iznedren veći broj nacija. U vremenu globalizacije, kada se stvaraju postnacionalne konstelacije (J. Habermas) i jačaju procesi interkulturalizma, u srpskom narodu teku suprotne tendencije – usitnjavanja i jezičke diferencijacije i tribalizacije.

U XX veku posredstvom religijskog/konfesionalnog i političkog faktora proizvedene su na prostoru bivše SFRJ dve nacije: bosanska i crnogorska. Ne sporeći crnogorsku državnost, ovde postavljamo pitanje sudbine srpskog jezika, veštačke njegove deobe. Naravno, ovo je pitanje, pre svega, stručnjaka i filologa. No, mene zanimaju sociokulturne implikacije ovakvih deoba, njihov uticaj na identitete i drobljenje jedinstvenog kulturnog prostora.

I ma koliko Evropska Unija danas afirmiše program integracija, ona, nekim svojim odlukama, pomaže na Balkanu dalju atomizaciju – političku i kulturnu. Na prostoru bivše SFRJ, samo u poslednjih 15 godina, niklo je nekoliko džepnih državica. Sada je u toku proizvodnja „države u državi“ – Kosova. Drobljenje suvereniteta Srbije, kao torzo države, nije završen proces.

Na prostoru Srbije, pod firmom regionalizma, žele se ugraditi mehanizmi dalje dezintegracije, cepanja njenog političkog jedinstva. Pritom, mi razlikujemo potrebu ekonomske i političke decentralizacije, kao formu funkcionalno-razvojne regionalizacije, od regionalizma koji teži da ima paradržavne atribute i vodi daljoj političkoj dezintegraciji.

U ovom kontekstu i savremena razmatranja o jeziku često bivaju instrumentalizovana od političkih grupa ove ili one orijentacije. Srpski jezik je službeni jezik u građanskoj državi savremene Srbije. Njegova zvanična upotreba ne negira značaj jezičkog multikulturalizma, tj. postojanje i upotrebu jezika manjina.

Standardizovani književni srpski jezik, takođe, ne treba nametati kao kanon. On je konvencija, podložna inovacijama i dograđivanju. Uz očuvanje jezičkog jedinstva, treba biti otvoren za pluralizam dijalekata u jezičkoj kulturi srpskog naroda, koji poput rečnih rukavaca bogate maticu srpskog jezika.

Vuk Karadžić je učinio veliko delo u književnoj reformi jezika u XIX veku, ali ne treba fetišizirati njegovo delo. I pre i posle njega živeo je srpski jezik u pluralu njegovih protomodernih ili savremenih dijalekatskih formi: od staroslovenskog do drugih lokalnih, zavičajnih formi na razuđenom geoprostoru Srbije i Balkana.

Traganje za korenima staroslovenskih reči (odnos srpskog i staroslovenskog jezika)

Ako bi se učinila nekakva reminescencija na genezu jezika, od staroslovenskog do savremenog srpskog jezika, može se reći: bejasmo jedan rod koji je govorio istim jezikom. Onda nas vetrovi sudbine, kroz brojne seobe, podeliše, raznesoše u razne krajeve sveta. Svaki deo postade novo pleme. Razvi svoj jezički dijalekt, a prajezik pokopa u sebi.

Kasnije će se iz plemena razviti narodi sa svojim kulturama, a potom nacije. Sve ove promene odrazile su se u jeziku i na jeziku. Unifikacija i standardizacija su dalje potisnule osnove prajezičke kulture.

Uzmimo kao primer ruski i srpski jezik. Nalazimo da je staroslovenski jezik praosnova. Uporedimo neke reči i otkrićemo iste i slične reči: nebo, voda, vazduh, zemlja, vatra. Ili reči: danas, sutra, prekosutra, juče, prekjuče itd.

Te praosnove jezika žive u nama. One se probude u susretu sa našim prazemljacima (Rusima, Poljacima, Česima, Slovacima, Bugarima...). Tada, odjednom, otkrijemo te dubinske slojeve zajedničke jezičke i opšte kulture, kao zaspalu muziku koja prozbori u našim srcima, u našoj duši.

Nikakvi tokovi modernizacije i globalizacije neće moći te belege u nama da zatru, unište. To je kolektivni prtljag koji kao breme, svesno ili nesvesno, po tajnom kodu kulturnog genotipa nosimo sa sobom i kao darove i poruku predaka prenosimo na nova pokolenja.

Nova pokolenja će svojim razumom biti okrenuta izazovima modernizacije i budućnosti, ali će u svom srcu nositi tajnu kulturnih kodova, tradiciju pradedova. Tako se ostvaruje kontinuitet u razvoju ljudske vrste i čovečanstva. U suprotnom, svaka generacija bi trčala ispočetka svoj krug. Umesto da se penje na ramena prethodne generacije i otkriva nove vidike. Svojim stvaralaštvom pomerajući granice sveta.

Istorija ljudskog roda je jedinstvo procesa kontinuiteta i diskontinuiteta, a kultura se razvija u neprekidnom dijalogu tradicije i modernosti, tj. sa duhovnim vertikalama iz nacionalne baštine i univerzalne riznice čovečanstva.

U savremenosti je neophodno negovati dijalogiku jezičke kulture i prožimanje, umesto unifikacije i uterivanja jezika u Prokrustovu postelju.

Iako je danas prisutna tendencija razaranja osnova jezičke kulture Srba, neophodno je nastaviti dijalogiku sa „inovernima“, modernizatorima, jer se samo kroz dijalog može unapređivati jezik i prevazilaziti rasputnice, ne samo jezičke već i političke.

Najbolji metod unapređivanja jezičke kulture jeste: uporedo sa radom na standardizaciji srpskog jezika, otvorenost i dijalog sa pluralizmom jezičkih tokova unutar srpske jezičke kulture, sveslovenske i drugih naroda. To je put obogaćivanja i razvoja jezika. Jer, kako ističe T. Eliot, kulture se razvijaju kroz dijalog, s jedne strane sa korenima i tradicijom nacionalnih kultura, ali i uz dodir i prožimanje sa najvrednijim ostvarenjima iz univerzalne kulturne riznice čovečanstva. To važi i za našu kulturu.

Srpski jezik je bogat i raskošan. On nosi u sebi dubinu i širinu slovenskih stepa, setnu milozvučnost drevnih kultura Istoka, toplinu Mediterana... On se ne da uštogljiti i kanonizovati, jer svojom vitalnošću izmiče mehanizmima velike mašine standardizacije i birokratizacije.

Jezik i nacionalno pitanje – sociokulturna funkcija

Jezik je sredstvo sporazumevanja, ali i socijalizacije, formiranja identiteta i sociokulturne integracije pojedinca i društvenih grupa. Posredstvom jezika formiramo svoj identitet: definišemo kulturnu samobitnost i specifičnost sebe i drugih, u potrazi za odgovorom „ko smo mi“ a „ko su drugi“, šta je naše suigeneris – personalni i etnički društveni karakter, ali i koji je zajednički kulturni imenitelj nacionalne i globalne kulture, koju delimo sa drugima.

Dinamički posmatrano u jeziku je skrivena proživljena istorija jednog naroda, njegovih uspona i padova; u njemu su zabeležene sve poruke i ožiljci u njegovom rastu od korena pa do cveta.

Razvoj jezika uslovljen je načinom života jednog naroda, mnogim objektivnim i subjektivnim faktorima, a pre svega istorijom i kulturom jednog naroda. U tom procesu razvoja jezika kao osnove kulture jednog naroda, posreduju brojne institucije: porodica, škola, država, crkva. Ove institucije imaju različitu ulogu u tradicionalnom i modernom društvu, ali i različit uticaj na jezičku kulturu jednog naroda.

Pravoslavna crkva je odigrala veliku ulogu u očuvanju identiteta srpskog naroda u uslovima turskog ropstva. No, verska opredeljenost, jezik i nacionalna pripadnost ne moraju biti istoznačni, kao što to pokazuje istorija Balkana. Bez obzira kako je to proizvedeno, mi smo danas u situaciji da prisustvujemo veštačkom stvaranju novih država i naroda i cepanju ne samo političkog jedinstva, već i kulturnog prostora srpskog naroda, koje još uvek nije završeno.

Jezik je stariji od države i nacije, ali teško državi i naciji ako zaborave na svoj jezik: time one prestaju da postoje!

Politička geografija se kroz istoriju menjala u svetu i na Balkanu, Srbija je širila i sužavala krila svojih granica, u zavisnosti od odnosa moći u svetu, ali je čuvala svoj jezik. I sve dok bude čuvala svoj jezik, očuvaće nadu da, pre ili kasnije, može pobediti sva zla i ponovo se uspraviti, dostojanstveno i visoko. Otuda ima istine u poruci Stefana Nemanje Rastku: „Čedo moje, čuvaj svoj jezik kao ime svoje, kao oči svoje...“

Posle Drugog svetskog rata na prostoru bivše Jugoslavije politika i vera korišćene su kao instrumenti za proizvođenje novih nacija, a one za održavanje političke ravnoteže u višenacionalnoj zajedničkoj državi. U tom kontekstu i danas se koristi jezički i etnički inženjering na ovom prostoru radi njegove podele i upravljanja ovim prostorom od strane novih hegemona.

Na prostoru bivše SFRJ, nacije su proizvođene „odozgo“, kao deo političkog projekta, a ne „odozdo“, organski, na osnovu integrisane podele rada i jedinstvenog tržišta. Sa takvom politikom proizvodnje naroda i novih džepnih državica i daljom dezintegracijom srpskog etničkog korpusa i, na žalost, Srbije kao države, nastavljeno je i posle raspada SFRJ. Naravno, sada iz geopolitičkih i geostrateških razloga velikih sila i njihovog arbitriranja na prostoru Balkana, posebno SAD i Nemačke.

U našoj literaturi i publicistici na temu potrage za suštinom srpskog nacionalnog interesa dato je više definicija. Na primer, akademik Dobrica Ćosić tvrdi da je „srpsko pitanje demokratsko pitanje“1, geopolitički analitičar Milorad Stepić smatra da je ono geopolitičko pitanje2, dok Petar Milosavljević naglašava da je srpsko pitanje, pre svega, jezičko pitanje3. Čini nam se da je za srpsku naciju pitanje egzistencijalnog opstanka i demografsko pitanje i, ujedno, geokulturno pitanje, tj. definisanje kulture kao instrumenta borbe za očuvanje identiteta i duhovnog jedinstva srpskog naroda. Posmatrajući megatrendove u savremenosti, u redosledu metamorfoze značenja njihove uloge i težine od geopolitike ka geoekonomiji u XX veku i od geoekonomije ka geokulturi u XXI veku, podvlačimo značaj kulture, ljudskog i kulturnog kapitala, za pozicioniranje jednog naroda u globalnom svetu.

Globalizacija i kulturni imperijalizam

Danas je nastupilo doba globalizacije i mekdonaldizacije društva. Mondijalizovani kapital, šireći tržište globalne ekonomije, podriva nacionalne i političke granice i ono po čemu će narodi biti prepoznavani u budućnosti biće kultura i kulturni identiteti. Iza Hantingtonove teze o sukobu kultura i civilizacija u svetu, danas stoji gusarska odiseja mondijalizovanog kapitala transnacionalnih kompanija zemalja svetskog centra. Umesto realnog sagledavanja ključnih faktora koji proizvode strukturalno nasilje u svetu – sve veće monopolisanje novih proizvodnih snaga i razobručeno delovanje krupnog kapitala u ekspoloataciji zemalja svetske poluperiferije i periferije – danas se vrši mistifikacija odnosa u svetu teorijom o sukobu civilizacija i legitimiše se hegemonija i neokolonijalna ekspanzija Velike zveri. Asimetrični model globalizacije, koji danas dominira u svetu, povezan je sa neoliberalizmom kao ideologijom krupnog kapitala i koncepcijom razvoja koja generira socijaldarvinizaciju odnosa u svetu, strukturalne nejednakosti i nasilje. Tradicionalne nejednakosti, oličene u disproporcijama socijalno-ekonomskog razvoja Severa i Juga, dopunjuju se novim oblicima zavisnosti u liku različite geografske raspodeljenosti novih tehnologija i simboličke zavisnosti u informativnom sistemu, novim oblicima kulture zavisnosti i kulturnog imperijalizma.

Američki i britanski geostratezi – R. Kuper i R. Kajgan – afirmišu tezu o dolasku doba novih liberalnih imperija i u ime te platforme zastupaju tezu o potrebi hegemonije globalnog Levijatana u liku SAD i država svetskog centra, dok u isto vreme pišu o raspadanju i razaranju nacionalnih država. Srpski narod se na kraju XX veka upravo našao na udaru šapa i štapa ove globalne zveri, koja modernim topuzom

želi deliti pravdu i uređivati svet. Na udaru su ne samo suverenitet njegove države, već i njegov „duhovni Jerusalim“ i njegova kultura. U poslednjih 18 godina najotvorenije se vodi totalni rat protiv srpskog naroda, svim sredstvima u svim dimenzijama: informativnim, politčkim, vojnim, ekonomskim. Napadnuta je i njegova kultura nametanjem strategije zavisne kolonijalne modernizacije. Sada je pod firmom reforme (bolonjske šuvarice) na redu prepariranje njegovog sistema obrazovanja. Čitav jedan narod je ponovo na raskršću i u zbegu. Žele ga proterati sa njegovih istorijskih i etničkih prostora, a govore mu o prijateljstvu. Dele ga brojnim mehanizmima i akcijama, dele ga ne „evrosrbe“, „evroantlantiste“ i „balkance“; na „insajdere“, potkazivače i begunce, nove hajduke. A Srbi su, kako je davno pisao Sv. Sava – Istok na Zapadu, i Zapad na Istoku. Ili, pak, Sv. Nikolaj – iznad Istoka i Zapada. Oni žive na oštrici mača, razmeđi svetova različitih civilizacija. Sve to – problem očuvanja kulturnog identiteta – egzistencijalnu sudbinu srpskog naroda čini kompleksnom, protivrečnom i tragičnom.

Jezik i vera u funkciji očuvanja kulturnog identiteta diajspore i duhovnog jedinstva srpskog naroda

Živimo u doba sumraka velikih ideologija i neokonzervativne restauracije. Proces tranzicije i projekti modernizacije u većini postsocijalističkih društava na Balkanu realizovani su u formi deformisane imitativne modernizacije ili kontramodernizacije. Na platformi neoliberalne strategije razvoja i zavisne modernizacije u ovim zemljama izvršena je periferizacija privrede, društva i kulture. Balkan je ponovo postao poluperiferija, ali ovoga puta Evropske Unije. Ovu sudbinu deli i Srbija, sa tom razlikom što je ona bez obzira na petooktobarske promene režima (2000) još uvek u stanju, kako bi Jovan Cvijić rekao, „poluuhapšene zemlje“. Ovoga puta okružena natovskim državama satelitima i izložena brojnim pritiscima.

Uporedo sa ovim procesima strukturalnih nejednakosti i novih oblika segregacije – na relaciji zemlje svetskog centra, poluperiferije i periferije, u svetu teku procesi simboličkog podređivanja i nasilja (P. Burdije). Globalni mediji, mekom strategijom osvajanja sveta, generiraju kulturu zavisnosti držeći u pasivnom, podaničkom položaju zemlje svetske poluperiferije i periferije. U takvoj situaciji postavlja se pitanje: šta je sa kulturom malih naroda u globalnom svetu, kao i šta je sa položajem dijaspora i manjina. Ukratko rečeno – mali narodi i manjne i dijaspore nalaze se na udaru velikog valjka procesa mekdonaldizacije, koji preti pod firmom standardizaicije, unifikaciji i asimilaciji njihovih kultura, što bi bilo pogubno po čovečanstvo.

Za razliku od asimetričnog modela globalizacije koji vodi hegemoniji i neoimperijalizmu u ekonomiji, politici i kulturi, savremenom svetu je potreban socijaldemokratski model globalizacije na principima – da je sloboda svakog pojedinca uslov slobode svih; da je autonomija delova preduslov demokratske integracije celine.

Rečju, potrebna nam je globalizacija razumevanja i solidarnosti među narodima sveta. Mnogolika kulturna globalizacija, čiji akteri neće poput Kiklopa, Velike zveri, gutati, asimilovati kulture malih naroda, već se omogućiti razvoj čovečanstva kao bogatstvo kulturnih različitosti. U takvom nastajućem svetu kulture i jezik kao njeno osnovno oruđe mogu zajedno sa naukom, obrazovanjem i verom, odigrati ključnu ulogu u afirmaciji kulturnih identiteta, u pozicioniranju jednog naroda na novoj svetskoj mapi čovečanstva. U budućoj zajednici čovečanstva narodi će biti prepoznavani po kulturnim tragovima – stvaralačkim belezima, a ne po postvarenoj moći ekonomije, politike ili vojne sile. Zbog toga, nezavisno od toga kako će izgledati buduća politička geografija sveta, a ona će u perspektivi razvoja čovečanstva, sve manje biti značajna, neophodno je pripremiti se za tu kulturnu utakmicu i svojim stvaralaštvom ostavljati tragove na duhovnoj mapi sveta. Na toj mapi blistavim, neizbrisivim slovima biće ispisana imena Nikole Tesle, Pupina i drugih velikih srpskih naučnika i kulturnih stvaraoca i duhovnika. Stoga verujem u prognoze onih teoretičara koji smatraju da će u budućnosti geokultura zameniti geopolitiku.

U ovom kontekstu razmatranja, kada je reč o srpskom narodu koji živi u diajspori, rasejanju, vrlo je značajno da ne izgubi svoj jezik i sebe u njemu. Stoga je velika odgovornost svih faktora od Vlade do škola i univerziteta u formulisanju izazovne kulturne politike u službi očuvanja kulturnog identiteta i jedinstva srpskog duhovnog prostora u uslovima globalizacije i novih procesa političke fragmentacije našeg naroda. Bez obzira na savrmene procese sekularizacije i modernizacije, jezik i vera dva su značajna faktora njegove kulturne i duhovne integracije. Njima se treba posvetiti velika pažnja. Jer zemlje i pojedinci sa jačim kulturnim kapitalom imaće snažnije kapacitete i potencijale i moći će da izdrže u nastupajućoj konkurenciji, u novim formama kulturnih i društvenih borbi, i kompeticije samoafirmisanja grupa i aktera u budućoj zajednici čovečanstva.

Pišući o potrebi očuvanja kulturnog identiteta Srba u dijaspori Dragan Nedeljković u svojoj studiji „Drama civilizacije na Balkanu – tragedija srpskog naroda na pragu trećeg milenijuma“ (1999), sa zabrinutošću se pita „Održati se u jeziku – to je teško, ali je jasno. Kako se održati i bez jezika? – to je pitanje, mučno i obavezujuće s kojim ćemo se sve više suočavati.“4 Ukazujući na sudbinu Jevreja u svetu, koji su opstali kada su i svoj jezik izgubili, jer čuvajući svoju veru – u liku Starog zaveta i Talmuda (deset božijih zapovesti), Dragan Nedeljković ističe – da Jevreji, bez obzira na njihovu rasutost u svetu, nisu dopustili da potpuno budu asimilovani. Stoga ovaj autor ističe: da je i za nas Srbe, pored jezika, značajno da i u rasejanju i u Matici obnovimo duh svoje vere i time pojačamo najdublje matrice iz našeg kolektivnog pamćenja, osnovu naše duhovne kohezije i opstanka.

Srbi se moraju vratiti svom jeziku i svojoj kulturnoj tradiciji i veri, ako žele očuvati svoj identitet. U isto vreme, moraju ostati otvoreni za izazove modernizacije, ali njenih autentičnih vrednosti i inovacija. Iz moderne kulturne intelektualne riznice čovečanstva treba selektivno uzimati ono što je najvrednije, a ne degenerisane otpatke iz reciklirane kulturne kuhinje Mekdonaldsa.

***

Savremeno čovečanstvo se nalazi na raskršću, pred njim je neizvesna budućnost u liku alternativa: perspektiva postmodernog totalitarizma, tj. novi Orvelov svet, socijaldarvinizacija odnosa sa plutokratskom i tehnokratskom diktaturom, ili formiranje čovečanstva kao zajednice ravnopravnih građana i naroda u duhu modela socijal-demokratske globalizacije sveta sa respektom bogatstva kulturnih različitosti sveta, sa globalizacijom razumevanja i solidarnosti među narodima. Pravac daljeg istorijskog razvoja čovečanstva – u smislu Hantingtonovog sukoba civilizacija i hegemonije jedne od njih, ili afirmacija strategije dijaloga i partnerstva različitih civilizacija je otvoren proces i zavisiće od brojnih faktora, ali i od moralnog i političkog udela intelektualaca i njihove misije u svetu, od intervenicije ljudskog faktora u polje istorije kakva će budućnost biti projektovana i ostvarivana. Dakle, i na nama savremenicima je velika odgovornost kakav će oblik, lik i suštinu imati budućnost čovečanstva – da li će se ono razvijati u ključu humanizacije društva i emancipacije čoveka, ili pak novih oblika socijalnog, političkog i kulturnog porobljavanja.

 

Literatura

1. D. Ćosić, Srpsko pitanje – demokratsko pitanje, Stručna knjiga, Beograd, 1992.

2. M. Stepić, Srpsko pitanje – geopolitičko pitanje, Jantr grupa, Beograd, 2004.

3. P. Milosavljević, Srpsko pitanje i srbistika, Logos, Bačka Palanka, 2007.

4. P. Milosavljević, Ideje jugoslovenstva i srpsko pitanje, Logos, Valjevo, 2007.

5. Lj. Mitrović, Balkan u vrtlogu tranzicije, Institut za sociologiju, Filozofski fakultet, Niš, 2006.

6. Lj. Mitrović, Savremene strukturne promene i kultura mira, Centar za sociološka istraživanja, Filozofski fakultet, Niš, 2007.

 

Language, Identity and the Spiritual Unity of the Serbian Nation in the Age of Globalization

The paper explores the significance and the role of language, viewed as an instrument of identity-formation, individual and group socialization and a factor of socio-cultural integration in the age of globalization. The presented analysis focuses on the Serbs and Serbian language, as well as on the importance of the preservation of the language itself for the survival of the Serbs as a nation and the development of their culture. The author expresses a view that the Serbian question represents not only a geopolitical, democratic and a language question, but closely a demographic and a geocultural question related to that of the survival of the Serbs, Serbian language and Serbian culture in a globalized world.

Key words: language, identity, Serbian language, geopolitics, geoculture.

 

*

Napomene

* Rad sa projekta Kultura mira, identiteti i međuetnički odnosi u Srbiji i na Balkanu u procesu evrointegracije (149014D), koji se realizuje na Institutu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, a finansira ga Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije.

1 D. Ćosić, Srpsko pitanje – demokratsko pitanje, Stručna knjiga, Beograd, 1992.

2 M. Stepić, Srpsko pitanje – geopolitičko pitanje, Jantr grupa, Beograd, 2004.

3 P. Milosdavljević, Srpsko pitanje i srbistika, Logos, Bačka Palanka, 2007.

4 Dragan Nedeljković, Drama civilizacija na Balkanu – tragedija srpskog naroda na pragu trećeg milenijum, Zadužbina „Petar Kočić“ i „Nauka“, Beograd, 1999, str. 6.