Make your own free website on Tripod.com

HOME
(GLAVNA STRANICA)

Vladimir Maričić
London, septembar 2007.

SLOVENSKA GERMANIJA

O knjizi
REX GERMANORUM, POPULUS SCLAVORUM
dr Ive Vukčevića
koja u srpskom izdanju izlazi pod naslovom
Slovenska Germanija
beogradskog izdavača „Pešić i sinovi“.

*

Dr. Ivo Vukčević je jedan od akademika koji su poput mnogih drugih iz srpskih zemlja i dijaspore čekali svoj trenutak slobode posle kojeg je mogao da se bavi onim istraživanjima koja su od vitalnog značaja za srpski narod. Iz perspektive Amerikanca čiji su roditelji došli iz „starih krajeva“, on je mogao da posmatra kako je, prema njegovim rečima: „Slovenstvo pod napadom na svakom zamislivom nivou.

Čovek mora da primeti da i na najvišim nivoima anglo-američkog akademizma postoje namerni pokušaji da se pomuti i otruje diskusija o štokavskom, da se ignorišu Dobrovski, Kolar, Šafarik, i još važniji Kopitar, Miklošić i Jagić, sa namerom da se kreira mit o Vukovom veliko-srpskom naklonu." (Iz pisma prijatelju, 2007)

Dodao bih da je druga velika prepreka dubljem proučavanju slovenske istorije i kulture perpetuiranje Kantovih odrednica o proučavanju istorije prema kojima samo grčku i rimsku civilizaciju treba obrađivati dok ostale civilizacije imaju samo epizodne uloge i da istoriju treba pisati imajući na umu buduće građansko društvo. Zanimljivo bi bilo kad bi uporedili broj naučnih radova na globalnom nivou koji obrađuju antičku Grčku sa brojem koji obrađuju antičku Slaviju, (neki bi čak rekli, da antička Slavija nije ni postojala), videla bi se ogromna disproprocija koja zavisi od stepena bogatstva i siromaštva raznih univerziteta, jer za veliku većinu naučnih radova potrebna je institucionalna i novčana pomoć. Dr. Ivo Vukčević je tek kao penzioner Asocijacije američkih univerziteta od svoje 62. godine uložio vreme i novac u istraživanja koja se tiču srbistike (Serbian studies). Dotle, kao doktor političkih nauka Njujorškog univerziteta, radi kao predavač i naučnik na nekoliko američkih univerziteta i koledža iz oblasti ekomonske analize i predviđanja.

Poreklo današnjeg preuveličanog straha od proučavanja slovenske prošlosti, a time i srpske, treba tražiti u devetnaestom veku kada su svetske evropske imperije strahovale da centralnoevropski državotvorni projekti neće uspeti da ostvare nacionalnu hegemoniju u državama koje su se stvarale po ugledu na francusku naciju.

Multietnički sastav nemačkih i italijanskih državica je bio objektivna prepreka nacionalnim projektima. Kada je 1818. godine Pavle Solarić objavio svoje delo o uticaju slovenskog jezika na „rimski“ tj. na latinski jezik, on nije bio shvaćen ili je bio ignorisan. Kada je Jan Kolar 1856. objavio svoje najznačanije lingvističko delo „Staroitalija slavjanska“ na 800 strana (koje će uskoro biti objavljeno u ovoj seriji), ono je nedvosmisleno bilo ignorisano do dana današnjeg, a on je stekao reputaciju „neobjektivnog“ naučnika. Od tada pa do danas zapadni akademici i muzejske postavke obavezno koriste termin „misterija“ u relaciji prema italskim civilizacijama, a naročito prema etrurskoj civilizaciji. Nemački akademik tog doba Teodor Momsen je našao za shodno da objavi pamflet na engleskom u kojem tvrdi da nije vredno proučavati predrimsku kulturu jer u njoj „nećemo naći ništa relevantno za nas.“ Interesantno je da ni jedno drugo njegovo delo iz ogromnog opusa nije prevedeno na engleski. Njegovo prejudiciranje istraživanja je nepirmeren „naučni“ gest. Što se nas Slovena tiče možda će upravo proučavnje predgrčke i predrimske civilizacije obnoviti razumevanje sopstvene prošlosti.

Strah od sveslovenstva je širio jedan drugi nemački mislilac i aktivista od značaja, nama dobro poznati, Karl Marx. On je napisao u New York Daily Tribuneu (5. maj 1855.): „Onog momenta kad se Austrija konačno opredeli za Zapad, ili kad se otvoreno suprostavi Rusiji, Aleksandar II će sebe proglasiti za vođu Sveslavenskog pokreta, i promeniće svoju titulu Cara svih Rusa u titulu Cara svih Slovena... Onda će se postaviti pitanje ko će da komanduje celom Evropom? Slovenska rasa dugo podeljena unutrašnjim suparništvom, odgurnuta ka istoku od strane Nemaca, podjarmljena delimično Turcima, Nemcima, Mađarima, brzo bi ujedinila svoje grane. Posle 1815. godine postepenim rastom sveslovenstva, ova rasa bi prvi put proglasila rat uz nož protiv rimsko-keltskih i germanskih rasa koje su do sada vladale kontinentom. Sveslovenstvo nije pokret koji stremi nacionalnoj samostalnosti, to je pokret koji bi vladajući Evropom išao ka rasturanju onog što je hiljadugodišnja istorija stvorila, i koji bi morao da zbriše sa mape Mađarsku, Tursku i veliki deo Nemačke.“

Anglo-američkoj masonskoj oligarhiji, kojoj je Marx usmeravao svoje spoljno-političke komentare kao vladajućoj eliti, bilo je potrebno da zna „ko vlada Evropom,“ jer se spremala unifikacija Italije takođe pod masonskim vođstvom. Jasno je da je agitacija protiv Slovena bila u svrsi očuvanja Zapada kao dominantne civilizacije. Marx, u ovom slučaju kao novinar i agitator, u svom sledećem članku piše: „Srpski ustanak 1805. godine i grčki 1821. su manje više podsticani ruskim zlatom i ruskim uticajem, i gde god su se turske paše pobunile protiv centralne vlasti, ruske intrige i ruski novac nije nedostajao, i kada su unutrašnja turska pitanja sasvim zbunila zapadne diplomate, koji nisu znali više o tom pitanju no o čoveku na mesecu, tada je rat obnarodovan, ruska vojska je krenula ka Balkanu, i deo po deo otomanskog carstva je rascepljivan.“ U istom pismu on, u stvari, ubeđuje američku elitu da Rusi koriste potlačene narode unutar Turske radi sopstvenih teritorijalnih ambicija.

Čitajući ovo, imamo doživljaj već viđenog: devedesetih godina 20. veka Zapad staje na stranu rimokatolika i muslimana na Balkanu, diplomate su opet navodno zatečene i zbunjene nepoznavanjem okolnosti. Svo mešanje Zapada, zajedno sa pratećim kobnim posledicama za Slovene na Blakanu, opravdano je jer Zapad oseća da treba pokazati islamskom svetu svoje prijateljstvo. Važno je uočiti da slovenski svet više ne postoji kao jedinstvena činjenica. Još sredinom 17. veka katolički opat Juraj Križanič upozoravao je ruskog cara da će podela između katolika i pravoslavaca stvoriti nepremostiv razdor u Slaviji. Taj razdor će stvarno biti korišćen u 20. veku na Zapadu kao argument za otcepljenje Hrvata i drugih slovenskih naroda od Jugoslavije. Hrvatski nacionalisti su uspeli upornim radom da izopšte Srbe iz katoličke crkve, jer u njoj danas nema Srba katolika. Na taj način su hrvatski nacionalni programeri prešli samu Rimokatoličku crkvu, kako je to izvanredno primetio dr Petar Milosavljević, jedan od naših umnih obnovitelja srbistike kao naučne oblasti koja je takođe nestala pod ekspanzijom hrvatskog nacionalizma putem pretapanja u srbokroatistiku – da bi se na kraju de facto pretvorila u kroatistiku.

Ali kao što tek danas posle mnogo vekova možemo čitati o kulturnom nasleđu Slovena u srcu Evrope, tako se možemo nadati da će se obnoviti znanje o Srbima u vremenu koje dolazi. Dr Ivo Vučković se svrstao među pionire srbistike i od srca se nadamo da će i njegova sledeća dela naći put do stare tj. prastare domovine.

Knjiga Starogermanija Slavjanska u svom originalnom izadanju na engleskom jeziku ima 624. stranice. Njen podnaslov je: „Ispitivanja o poreklu i ranoj istoriji Srba/Slovena Sarmatije, Germanije i Ilirije“. Knjiga je štampana u Los Anđelesu u izdanju samog pisca Ive Vukčevića, a napisana je kao kolekcija činjenica pronađenih u najraznovrsnijim izvorima, ali ponajpre u nemačkim izvorima. Sardži 23. mape, 81. ilustraciju, 43. inskripcije sa stećaka, sadrži i rečnik od 450 indoiranskih reči sličnih srpskim rečima, analizira vinčansko pismo, razmatra poreklo bosanke srednjovekovne države na osnovu građe iz tog toba. Od nemačkih izvora koristi one srednjovekovne kao što spisi Fredegarius-a, Geographus Bavarus-a i Helmold od Bosau-a, potvrđujući postojanje germansko-srpskih kraljevina Soraborum, Obodrituorum, Luticiorum i Rugianorum, i vladara Bogisava, Draška, Kneza Jakše, Milogosta, Pribislava, Rastislava, Slavomira i Višeslava. Najčešće se poziva na savremene stručnjake nemačke srbistike ili sorbistike E. Eichler-a i J. Herrmann-a. Polemiše sa H. Kunstmann-ovim radovima o evropskom Urheimatu germanskih Slovena. Ispituje istorijske dokaze koje potvrđuju tezu M. Klinge-a o baltičkoslovenskom poreklu starih Rusa (in Slaviam, Rugian/Rusi vocitatam). Dokumentuje ulogu baltičkih Slovena u invaziji Engleske. U prilogu se nalazi i bibliografija sa preko 2000. izvornih radova.