To što se na ovom Skupu desilo lakše je izraziti naučnim diskursom, nego novinarskim. U naučnom diskursu (tj. na jeziku nauke) Novosadski skup se može okarakterisati kao promena naučne paradigme. Kratko rečeno: do ovoga Skupa je u prednosti bila paradigma serbokroatistike; posle ovoga Skupa treba očekivati da će vremenom prevlast steći paradigma srbistike. Ono što je doskora bilo marginalno i marginalizovano, postaće vremenom dominantno. A ono što je doskora bilo dominantno, postaće marginalno. Drugim rečima, na Novosadskom naučnom skupu desila se, bar u teorijskom smislu, pobeda srbistike.

Običnijim jezikom, moglo bi se, recimo, kazati ovako: do sada je u mišljenju o srpskom jeziku i srpskoj književnosti vladao jedan pravac. Od sada će vladati drugi. To je promena pravca, promena orijentacije. Tako nešto nije retko u nauci. Takve promene u nauci je imao u vidu čuveni američki naučnik Tomas Kun u knjizi Struktura naučnih revolucija (1962). Kad upotrebljavam izraz paradigma služim se terminom koji je u nauci i poznat i prihvaćen. Takođe, kad kažem da se zbila promena paradigmi, naučnim jezkom najkraće predstavljam šta se stvarno zbilo.

Radi objašnjenja onoga što se desilo u Novom Sadu toga datuma opet bih dao prednost naučnom diskursu. Ono što se desilo u Novom Sadu u pomenuto vreme ne može se vezivati samo za navedene datume. To je rezultat dugotrajnih procesa. A kakvi su procesi u pitanju, i na to pitanje imam principijelan odgovor. U više mojih knjiga procesi promena su predstavljeni izrazima koje sam preuzeo od velikih znalaca Žorža Gurviča i Karela Kosika: destrukturalizacija i strukturalizacija. Tim izrazima su označena protivrečna dešavanja u okviru istog procesa. Za smenu paradigmi o kojima govorimo treba imati u vidu destrukturalizaciju stavova i ideja karakterističnih za dominantno mišljenje u duhu serbokroatistike. S druge strane, treba imati u vidu i strukturalizaciju novih ideja. Ti procesi su imali kulminaciju u Novom Sadu koncem novembra. Ove datume na neki način treba shvatiti kao međaše a ne kao neki izolovani događaj.

Ovo o čemu govorim može se ilustrovati primerima. Godine 1964, na stogodišnjicu smrti Vuka Karadžića, Lazo M. Kostić, objavljuje u Švajcarskoj knjigu Krađa srpskog jezika. U ovoj knjizi on podseća na autentične Vukove stavove o srpskom jeziku i na ono što su hrvatski prvaci učinili ne samo prisvajajući već i preimenujući srpski jezik. Ali u trenutku pojave Kostićeve knjige za nju se u Jugoslaviji ne zna. A ukoliko neko i zna, ne sme da je pominje. Kostić je emigrant, a njegova knjiga samim time spada u emigrantsku literaturu, što znači u literaturu protivnika aktuelnog društvenog sistema. U ono vreme među Srbima iz sveta lingvistike i književnosti vlada puno poverenje u Novosadski dogovor. Kostićeva knjiga nudila je drugačiji pogled na pitanje srpskog jezika. Za knjigu ovog velikog Crnogorca i Srbina dugo nisam znao. A i da sam, kojim slučajem znao, ona mi u ono vreme ne bi mnogo značila. Za nju nije mogao znati ni mlađi od mene Radmilo Marojević (rođen 1945), koji 1991. godine objavio takođe znamenitu knjigu Ćirilica na raskršću. Nije za nju mogao znati ni naš bliskomišljenik Miloš Kovačević (rođen 1952). Pokazaće se, međutim, da smo Marojević, Kovačević i ja kasnije išli stopama kojima je Kostić išao pre nas. Zahvaljujući novosadskom izdavaču Dobrislavu Đuroviću, uredniku Dobrica knjige, dobio sam priliku da vidim Kostićevu knjigu iz 1964. i da učestvujem u njenom ponovnom štampanju. Tri moja teksta su objavljena kao pogovor novom novosadskom izdanju Kostićeve knjige Krađa srpskog jezika (1999). I Kostićeva knjiga je jedan od dokaza da je srbistika postojala u vreme prevlasti serbokroatističke paradigme i stavova Novosadskog dogovora o jeziku te da je mi danas samo obnavljamo.

Lazo M. Kostić objavio je 1975. godine u Melburnu knjigu Nasilno prisvajanje dubrovačke književnosti. I tu knjigu sam prvi put čitao u izdanju pomenutog malog izdavača Dobrica knjiga iz Novog Sada (2000). Dvadeset i jednu godinu posle prvog izdanja ove Kostićeve knjige, izašla je u Prištini moja knjiga Sistem srpske književnosti (1996) koja, između ostalog, sa istih srbističkih pozicija, gleda na fenomen dubrovačke literature. A to znači da sam ponovo otkrivao ono što je Lazo Markov Kostić već bio obnarodovao na osnovu iste literature. Nije zato čudno da sam došao do istih otkrića. Ako dva naučnika dođu do istih rezultata nezavisno jedan od drugog, dobro je i za te naučnike i za nauku. Treba svakako imati u vidu i da je do aktualizacije knjiga Laza M. Kostića došlo posle prodora koje su učinile pristalice Pokreta za obnovu srbistike.

Proglašujući Pokret za obnovu srbistike u toku vidovdanskih svečanosti u Prištini 1997, sledio sam logiku vlastitih otkrića do kojih sam došao u „prištinskom troknjižju“, kako je moj izdavač prof. dr Slobodan Kostić nazvao tri knjige koje je, jednu za drugom, izdala Narodna i univerzitetska biblioteka u Prištini. To su knjige: Srpski nacionalni program i srpska književnost (1995), Sistem srpske književnosti (1996) i Srbi i njihov jezik (1997). Slobodan Kostić je na prištinskom Filološkom fakultetu voljom 63 potpisnika formirao prvi centar našeg Pokreta pod nazivom Društvo za obnovu srbistike. Ovaj centar već sledeće godine počinje da izdaje časopis Srbistika/Serbica. Od tih događaja je proteklo desetak godina. Novosadski skup, koji je za povod imao podsećanje na njih, ne može se otuda vezivati samo za kraj novembra 2007. godine. On je počeo da se događa najmanje deset godina ranije.

Ove činjenice je trebalo navesti da bi se shvatilo kako se dogodilo strukturaliziranje ideja obnove srbistike. Najveći pomaci u strukturaliziranju činjeni su preko knjiga. Knjiga Miloša Kovačevića U odbranu jezika srpskoga pojavila se 1997, nezavisno od prištinskog događaja. Nastala je na istim idejnim i naučnim osnovama kao i moje knjige koje sam prethodno pomenuo. Opet se desilo da naučnici, nezavisno jedan od drugog, na osnovu sličnih ideja i služeći se istim metodama, mogu da dođu do istih rezultata. Na sličnim idejnim osnovama pojavio se 1997. časopis Srpski jezik čiji je glavni urednik Radoje Simić. Moje poznanstvo sa Simićem potiče iz vremena kada smo kao lektori učestvovali na seminaru za strane slaviste u Zadru burne 1971. godine.

Marojević, Kovačević i ja našli smo se na istom koloseku tek devedesetih godina prošlog veka i to na međunarodnom naučnom skupu Ruski jezik, srpski jezik, Rusistika, srbistika održanom u Beogradu i u Novom Sadu 1996. godine, a potom godine 1998. na istom poslu u pripremi dokumenta Slovo o srpskom jeziku. Inicijativu za pripremu Slova imali su Vera Bojić i Predrag Dragić Kijuk. Slovo je potpisalo 14 filologa i književnika. I to je bio krupan korak u strukturalizaciji istih ideja.

Vremenom se pokazalo da smo, pored Slobodana Kostića, čuvenog pesnika, univerzitetskog profesora i dobrog organizatora na čelu prištinskog Društva za obnovu srbistike, upravo Marojević, Kovačević i ja postali neka vrsta „jezgra“ srbističkog Pokreta. Pokazaće se da nas trojica (jedan Crnogorac, jedan Hercegovac i jedan Srbijanac) u savremenoj srpskoj filologiji nismo usamljeni pojedinci. Već je značajan broj Srbijanaca, Crnogoraca, Hercegovaca i Bosanaca koji misle isto kao i mi.

Na Novosadskom skupu nama su se u značajnoj meri pridružili Krajišnici i „Hrvaćani“ (stari izraz za Srbe iz Hrvatske). Takođe su na Novosadskom skupu značajno mesto dobili i Srbi iz dijaspore. Proces strukturalizacije samim time dospeo je u višu fazu.

Pomenuo sam godinu 1971. karakterističnu po delovanju hrvatskog masovnog pokreta. Hrvati su u ono vreme već dobrano bili napustili serbokroatistiku i radili na podizanju nacionalne filologije – kroatistike. U Srba stvari su se odvijale drugačije. U trenutku kada se rađa, nominalno, Pokret za obnovu srbistike, bar ja nemam jasnu svest o tome da će nam glavna opozicija biti akademik Pavle Ivić i ekipa lingvista oko njega i to sa pozicija serbokroatistike. U promociji mojih knjiga, objavljenih u Prištini, učestvovali su bliski Ivićevi saradnici Branislav Brborić i Svetozar Stijović. Upravo u njihovom prisustvu ja sam i promovisao Pokret za obnovu srbistike. Očekivao sam da ćemo u tome pokretu svi biti zajedno. U prvom broju novoosnovanog časopisa Srbistika, koji se pojavio u proleće 1998. u Prištini, preštampani su odlomci iz intervjua Pavla Ivića i osnivački akt Odbora za standardizaciju srpskog jezika. To znači da mi nismo išli ni na kakve sukobe sa oficijelnim strukturama u srpskoj filologiji. Hteli smo saradnju. Ako je Pavle Ivić pristao 1992. da se naš jezik više ne zove srpskohrvatski, nego srpski, tumačili smo da to znači da on ne menja samo termin, već menja i pojam jezika kojim govore Srbi. Kad smo pravili Slovo o srpskom jeziku (prvi put je objavljeno u Politici 1. avgusta 1998), među mogućim potpisnicima računali smo u prvom redu sa Pavlom Ivićem. Išli smo na to da ovaj dokument potpiše što veći broj uticajnih Srba. Pominjani su i patrijarh Pavle, Dobrica Ćosić i drugi. Računalo se na to da će Slovo o srpskom jeziku izraziti aktuelnu i preporodnu srpsku misao o srpskom jeziku. Sam pojam srpskog jezika tako nešto je podrazumevao. Bar ja lično iznenadio sam se kad se, samo nedelju dana posle objavljivanja Slova srpskom jeziku, u listu Politika pojavio tekst pod naslovom U odbranu dostojanstva srpske jezičke nauke. Bio je to oštar napad na Slovo. Tekst je, pored Pavla Ivića, potpisalo još desetak jezičkih stručnjaka. Tako se desilo, sasvim protivno našoj želji, da se, praktično, u istom trenutku, pojave dve izrazito opozitne koncepcije srpskog jezika. Koncepcija Slova je izražavala stav srbistike (mada izraz srbistika u njemu nije pomenut); druga je izražavala stav serbokroatistike. Te dve koncepcije su i na rečima, ali i u načinu mišljenja, bile u punoj suprotnosti. One su, u punom smislu, predstavljale dve različite naučne paradigme. Tek kad su se identifikovale, među njihovim pristalicama nastala je borba. Ona još uvek traje.

Prema ovim naučnim paradigmama mediji su se ponašali različito. Kad su se pojavili Slovo i opozitni tekst U odbranu dostojanstva srpske jezičke nauke, praktično su se svi beogradski mediji angažovali. Prateći događaje, stekao sam utisak da su se ipak ovi mediji postavili tako da potpisnici Slova obavezno „izvuku deblji kraj“. O Slovu i njegovim potpisnicima govorilo se s prezrenjem. Suprotno od toga, visoko su uzdizani naši protivnici, serbokroatisti. Dakle, oni koji su branili „dostojanstvo srpske jezičke nauke“. A to je ona nauka koja je srpskom jeziku propisivala merila koja ne važe ni za jedan dru gi jezik u Evropi.

Danas smo ipak u drugoj situaciji. Posle jedne decenije odnos snaga se promenio. Mnogo je onih koji danas smatraju da ljudi iz oficijelnih struktura, naročito oni iz Akademije i Matice (a to su uglavnom isti ljudi), loše vode srpsku jezičku politiku. Nekoliko dana posle Novosadskog skupa bio je promovisan 17. tom Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika koji izdaje Srpska akademija nauka i umetnosti. U novim prilikama taj čin se pokazao kao deplasiran. Nisam jedini koji je žalio dobrog pesnika Milosava Tešića kome je dato da, kao srpski akademik, pred televizijskim kamerama, obrazlaže nešto što je i sa naučne i sa nacionalne strane neprihvatljivo i što je čista besmislica. Rečnik, po njemu, treba da se nazove srpskohrvatski, jer se u njemu koristi leksičko blago iz knjiga pisaca Hrvata. Kao da se isti Rečnik ne koristi jezičkim elementima iz dela onih koji su bili rođeni kao Jevreji, Cincari, Rumuni, a pisali su na srpskom jeziku. Navedene činjenice pokazuju da je afirmacija stavova pristalica srbistike u obrnutoj srazmeri sa destrukturalizacijom (dekonstrukcijom) stavova pristalica serbokroatistike. Sve češće čujem i od ljudi (od kojih tako nešto i ne očekujem) da ne daju podršku jezičkoj politici koju vode gospoda Klajn, Stipčević, Fekete... Neki moji prijatelji mi otvoreno govore: da više niko od mladih ne sledi iskreno jezičku politiku koju svojim imenom simbolizuje Pavle Ivić. A to, drugim rečima, znači: sve je više među mladima pristalica Pokreta za obnovu srbistike. Stvari su dovedene dotle da bi danas svaki promućurni ministar nauke i prosvete u Srbiji mogao da kaže: nećemo više da finansiramo programe serbokroatistike, hoćemo da finansiramo programe srbistike. A kad se ta mogućnost pretvori u stvarnost, kad se tako nešto i stvarno bude desilo, moći ćemo da kažemo: izvršena je destrukturalizacija serbokroatistike, praktično je pobedila srbistika kao paradigma. Strukturalizacija srbistike doživela je, kao ideja, svoj vrhunac na Novosadskom skupu. Zato je to stvarno istorijski događaj.

Moja knjiga Uvod u srbistiku, koja ima dva izdanja (2002, 2003), veoma je obimna (ima 598. strana). U njoj su sa mnogo detalja prikazani procesi nastajanja srbistike. Ova disciplina nastajala je u procesu rađanja slovenske filologije, slavistike, kao jedna u nizu disciplina (rusistika, polonistika, bohemistika, slovakistika, slovenistika, bugaristika itd.) koje su se bavile drugim slovenskim narodima. Začetnici srbistike kao discipline bili su: Dositej Obradović, Jozef Dobrovski, Jernej Kopitar, Pavle Solarić. Vrhunci srbistike u nastajanju bili su Vuk Karadžić i Pavle Jozef Šafarik. Imena koja sam pomenuo pokazuju da je srbistika disciplina koju ne grade samo Srbi. Njeno izgrađivanje je podložno istim procesima i pravilima kao i stvaranje drugih nacionalnih filoloških disciplina. Zna se, i prima se kao sasvim normalno, da u stvaranju i negovanju anglistike ne učestvuju samo Englezi; da u stvaranju romanistike ne učestvuju samo Francuzi ili samo romanski narodi. Tako je bilo i tako treba da bude i sa srbistikom.

Na žalost, principi na kojima je zasnivana srbistika počeli su da se krše oko sredine 19. veka a naročito kasnije sa nastajanjem serbokroatistike. Serbokroatistika, kao disciplina, ima pretpočetke u ilirskom pokretu. Ovaj pokret počeo je svojim idejama da krši principe koji su važili za druge narode. Nijedna temeljna ideja ilirskog pokreta nije opstala. Niko više ne govori o Slovencima, Hrvatima, Srbima i Bugarima kao o jednom narodu; govori se o njima samo kao o južnim Slovenima. Niko više i ne pominje da bi ova četiri naroda trebalo da imaju jedan književni jezik. Uvažavanje iliraca moglo se održati dok se održavala Jugoslavija, čiji su oni bili preteče. Više ni to ne može. Pokazalo se da je taj pokret imao i lažne i neprihvatljive ciljeve.

Sa rušenjem Jugoslavije srušena je još jedna ideja, jugoslovenska. Ilirska ideja u svom istorijskom trenutku je bila propala, jer su je odbacili srpski prvaci. A tada su srpski prvaci bili: Vuk, Tekelija, Teodor Pavlović, Jovan Subotić, Sterija, Sarajlija. Ona je, međutim, opet sa iste, hrvatsko-austrijske strane, bila obnovljena pod novim imenom i u nešto korigovanom vidu: u vidu Štrosmajerove ideje jugoslovenstva. Ta ideja je još više bila prilagođena interesima Austrije. Štrosmajer nije više imao u vidu četiri južnoslovenska naroda, već samo tri: Slovence, Hrvate i Srbe, koji u živeli u Austriji. Samo njih je nazivao Jugoslovenima (Bugare je jednostavno izostavljao zato što nisu živeli u Austriji).

Glavni nosilac Štrosmajerove ideje jugoslovenstva u filologiji bio je Vatroslav Jagić. On je pod Jugoslovenima u užem smislu smatrao samo Srbe i Hrvate. Njih je zvao Hrvato-Srbi. Ova dva naroda su, po njemu, govorila jednim jezikom koji ima tri narečja: čakavsko, kajkavsko i štokavsko. Jagić ih je, međutim, predstavljao kao jedan narod pod dva nacionalna imena, srpskim i hrvatskim. Ali je on ova dva naroda, u svojoj retoričko-naučnoj akrobatici, smatrao i različitim narodima: Hrvati su po Jagiću bili svi katolici zajedničkog jezika, a Srbi svi pravoslavci zajedničkog jezika. Ova ideja je u punom smislu legalizovana osnivanjem Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1867. godine. Glavni rezultat ove tvorevine jeste: Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika koji je izdavan skoro jedan vek (1882-1976). A glavni uspeh Štrosmajera i Jagića bio je u tome što su za tajnika ove Akademije i za urednika Rječnika doveli Đuru Daničića, najznačajnijeg Vukovog sledbenika i naslednika. Na osnovu ove činjenice i građen je privid da Srbi i Hrvati imaju zaista jedan jezik. A još glavniji rezultat jeste da će tim Daničićevim činom biti inaugurisana i legalizovana serbokroatistika kao disciplina. Srbistika će praktično od tada morati da se bori za opstanak. Jedno od mojih otkrića, koje je nastalo u procesu težnje da se obnovi srbistika, jeste: da smo mi današnji obnovitelji srbistike opet dovedeni u situaciju da „otkrivamo Ameriku“. Bar stotinu godina pre nas neki od važnih savremenika Štrosmajera i Jagića među Srbima bili su prozreli prirodu serbokroatistike i oduprli su joj se. Dokaz za takvu tvrdnju jeste stvaranje Srpske kraljevske akademije 1886. godine. Čitavo jedno poglavlje u mom Uvodu u srbistiku posvećeno je ovom procesu pod naslovom Obnova srbistike (335-390). U tom poglavlju se govori o obnovi srpske nacionalne svesti, poglavito u filologiji. Srpska kraljevska akademija, za razliku od one hrvatske, koja je delovala pod jugoslovenskim imenom, neposredno se nadovezivala na ideje autentične slavistike i autentične srbistike. A to znači da je bila na pozicijama Dositeja, Dobrovskog, Vuka i Šafarika. Na tim pozicijama su stajali i glavni srpski filolozi predjugoslovenskog perioda: Stojan Novaković i Ljubomir Stojanović. Pokret za obnovu srbistike, koji je počeo da deluje koncem 20. veka u Prištini, bio je u stvari ponavljanje nečega što se već bilo dogodilo čitav vek ranije. To sam shvatio naknadno, ali tek pošto je Pokret za obnovu srbistike proglašen. Ali i ove, naknadno spoznate činjenice, potvrđuju da je naš Pokret nešto valjano. Mi samo obnavljamo odgurnutu srpsku filološku tradiciju.

Postoji već usaglašeno mišljenje da je ceo 20. vek za Srbe bio tragičan. U Prvom i u Drugom svetskom ratu izgubili su nekoliko miliona ljudi. U Prvom svetskom ratu Srbi su se borili da bi stvorili Jugoslaviju, koja im uopšte nije bila potrebna, u Drugom svetskom ratu opet su izgubili oko milion i po ljudi da bi obnovili Jugoslaviju koja je bila grobar i Srbije i srpskog naroda. Postoji jedno krupno pitanje na koje treba dati naučni odgovor. A to pitanje glasi: Zašto su naši preci tako nešto činili? Najkraći odgovor na to pitanje glasi: činili su zato što su sledili loše ideje. Da su znali da će im se Jugoslavija obiti o glavu, očigledno ne bi tako nešto činili.

Studenti koji su slušali moja predavanja shvatili su i koji su krivci za ovu veliku srpsku tragediju. Shvatili su da je to u prvom redu Đuro Daničić. I da je taj mnogoslavljeni i mnogohvaljeni srpski naučnik imao sitne razloge da pravi krupne greške. Otišao je na poziv Štrosmajera u Zagreb. Godinama je primao dve plate: jednu platu u Beogradu, a jednu u Zagrebu. A za tako sitnu nagradu žrtvovao je veliko nacionalno bogatstvo: prihvatio je da se srpski jezik, koji je neka vrsta kuće srpskog nacionalnog bića, preimenuje u „hrvatski ili srpski jezik“. Žrtvovao je, dakle identitet srpskog jezika. Samim time je napustio stavove Vuka Karadžića i svoje ranije stavove i pomogao da se serbokroatistika nametne kao ključna disciplina koja će se baviti Srbima u toku narednih skoro vek i po. Od Daničića iz zagrebačkog perioda počinje nestajanje srpske filologije. Njena samostalnost će zadugo biti potkopana. Mi se sada borimo da se ona obnovi. Zato je i nastao i postoji Pokret za obnovu srbistike.

Drugi koji su se na sličan način ogrešili o srpski narod jesu Jovan Cvijić i Aleksandar Belić. I oni su takođe bili stekli velika naučna imena, ali se nisu ponašali odgovorno, u skladu sa tom veličinom. Ovi naučnici su učinili da regent Aleksandar Karađorđević prihvati hrvatsku ideju jugoslovenstva i hrvatsku ideju serbokroatistike. Ma koliko bila velika država koju je kralj Aleksandar stvorio, ona nije imala sigurne temelje. Velika je greška Aleksandrova što je napustio srpsku filološku tradiciju, srbistiku, i kao vodilje prihvatio tuđe ideje. Na tim pogrešnim idejama on je napravio nestabilnu državu, Jugoslaviju.

Mislim da za takvo pitanje ima dobrih razloga. I da od toga treba početi u traženju odgovora na druga pitanja. Treba razlučiti šta je to bilo loše u idejama koje treba napustiti, odnosno šta je to dobro u idejama koje treba slediti.

Da bih ovo objasnio, osvetliću već upotrebljavani naučni termin, grčku reč paradigma. Ona u osnovi znači isto što i grčka reč ideja. Platon je osim reči ideja upotrebljavao i reč paradigma sa istim značenjem. Ideja konja znači isto što i paradigma konja; ideja kuće znači isto što i paradigma kuće.

Novosadski dogovor (1954) počiva na jednoj ideji/paradigmi. To je ideja da su dva, odnosno tri naroda: Srbi, Hrvati i Crnogorci, stvorila isti narodni jezik sastavljen od tri narečja: štokavskog, čakavskog i kajkavskog. Odnosno da su tri naroda stvorila jedan jezik, a ostali posebni narodi. Tako nešto ne postoji nigde u svetu. Ali ni kentaur (pola čovek, pola konj) ne postoji u stvarnosti, ali postoji u mašti, odnosno u ideji. Slično je i sa fantomskom predstavom o jednom srpskohrvatskom narodnom jeziku na kojoj je zasnovan Novosadski dogovor. Suprotno od toga, Novosadski skup (2007) počiva na drugoj paradigmi, na drugoj ideji. On nastoji da jezik kojim se služimo sagleda u sferi realnosti. Treba se zato pozabaviti idejama i jednog i drugog naučnog dogovora. A to znači: odgovoriti na pitanje kako se do tih ideja došlo i šta one sa sobom nose. Novosadski dogovor je bio naučno-književni skup, održan 8, 9. i 10. decembra 1954. godine u zgradi Pokrajinskog komiteta Saveza komunista i Pokrajinskog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Vojvodine, u organizaciji Letopisa Matice srpske. Ovaj Skup je doneo Zaključke o srpskohrvatskom književnom jeziku sadržane u 10 tačaka. (v. Priloge). Novosadski međunarodni naučni skup Srpsko pitanje i srbistika, održan u Novom Sadu 23. i 24. novembra 2007, takođe je doneo Zaključke o temi skupa (v. Priloge). Ovaj skup, zakazan da se održi u zgradi Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, iz tehičkih razloga je prvog dana držan u Radničkom domu (Pupinova 24, ) a drugog dana u pomenutoj Gimnaziji. Zaključci su usvojeni u Gimnaziji. Između Gimnazije „Zmaj“ i nekadašnje zgrade Pokrajinskog komiteta SKV, kao i do Matice srpske, koja se nalazi u drugom smeru, razdaljina je od po 300 metara, otprilike. To znači da se desilo da se dva najvažnija filološka događaja, u razmaku od pola veka, održe u samom starom centru Novog Sada.

O tome kako je došlo do Novosadskog dogovora znam onoliko koliko je objavljeno u Letopisu Matice srpske. Značajno je da je najstariji srpski književni, pa na neki način i naučni časopis, upotrebljen da stane iza Novosadskog dogovora, a samo mesto održavanja sastanka govori o njegovom viskom političkom rangiranju. Znamo, dakle, gde je i kako je sastanak organizovan, ali ne znamo precizno gde je i od koga je smišljan.

Tačno godinu dana pre njegovog održavanja boravio sam u Ranilugu, u Kosovskom pomoravlju. Išao sam tamo da posetim svog prijatelja Slobodana Kostića. On je tamo „držao“ istureno odeljenje Filozofskog fakulteta iz Kosovske Mitrovice. O tom svom boravku i o susretima s njim napisao sam tekst pod naslovom Slobodan Kostić u Ranilugu. Tekst je objavljen u Novinama beogradskog čitališta i u reviji Subotički dani; preštampan je u mojoj knjizi Srpsko pitanje i srbistika (2007).

Slobodan Kostić je čovek bez koga Pokret za obnovu srbistike ne bi mogao da postoji. U trenutku u kojem smo se sreli u Ranilugu situacija za naš Pokret nije bila nimalo dobra. Nije bila dobra ni na Kosovu i oko njega, ali ni u samoj Srbiji. A nije bila dobra ni u svetu. Razgovarali smo Kostić i ja i o tome da naš Pokret počinje polako da jenjava. Moji pokušaji da on nađe uporište u Beogradu nisu dali nikakve rezultate. Neki od uticajnih ljudi u Beogradu, sa kojima sam razgovarao, nisu imali ništa protiv ovog Pokreta. Ali nisu pokazali spremnost da se vidnije angažuju. Kostić i ja smo se složili da desetogodišnjicu Pokreta ipak obeležimo. Petogodišnjicu postojanja Pokreta Kostić je bio obeležio tako što je organizovao dvodenevni naučni skup Delo Petra Milosavljevića i srbistika. Ovaj skup, koji je držan sa blagoslovom Vladike Artemija, počeo je prvog dana u konaku manastira Gračanica; drugog dana je držan u prostorijama Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. To je bio prvi naučni skup na Prištinskom univerzitetu posle bombardovanja i, takođe, jedan od retkih koji su održani na jednom od najsvetijih mesta, u Gračanici. U Mitrovici, pak, radili smo u zgradi Srednje tehničke škole koja nosi ime velikog srpskog naučnika svetskoga glasa Mihaila Petrovića u kojoj je Filozofski fakultet bio samo podstanar. I tu činjenicu sam primio kao znak blagodati. Mihailo Petrović Alas, beogradski univerzitetski profesor, matematički fenomenolog, autor je koga sam mnogo puta citirao u svojim književnoteorijskim tekstovima. Sa suzama u očima zahvaljivao sam se na kraju prijateljima, učesnicima Skupa. Ali te suze bile su izraz zahvalnosti Gospodu. Kostić i ja u Ranilugu razmišljali smo da desetogodišnjicu našeg Pokreta obeležimo u Manastiru Banjska, zadužbini svetoga kralja Milutina, u kojem je život obnovljen 2004, posle 520 godina. Manastir Banjska i njegov iguman protosinđel Simeon sa blagoslovim Vladike Artemija postali su izdavači časopisa Pravoslavno delo čiji je prvourednik prof. Kostić. Ne sumnjam da bi vladika Artemije i protosinđel Simeon podržali organizovanje novog naučnog skupa o potrebi obnavljanja srpske filološke tradicije, srbistike. Učesnici skupa 2002. godine u Gračanicu su išli iz Mitrovice u blindiranom vozilu pod naoružanom pratnjom kejfora. Do Banjskog manastira na severu Kosova bilo bi lakše doći. Ali, jedan neplanirani susret u Novom Sadu izmenio je ovaj naš plan. Samo dve nedelje posle povratka sa Kosova, početkom decembra 2006, u novosadskom Medija centru predstavljana je knjiga Slobodana Jarčevića Bivši Srbi. Slobodan Jarčević, nekadašnji ministar spoljnih poslova u Republici Srpskoj Krajini, sarađivao je u našem časopisu Srbistika/Serbica i više puta je pisao o mojim knjigama. U sadašnjoj Vladi Republike Srpske Krajine u progonstvu on je opet značajan saradnik. Ovom prilikom predao sam Jarčeviću svoj najnoviji neobjavljeni tekst: Naučni porazi hrvatske filologije. Po jedan primerak istog teksta dobili su i Milorad Buha, predsednik ove Vlade i dr Momčilo Subotić, politikolog, ministar u Vladi, zadužen za Slavoniju. Desilo se nešto neočekivano. Gospodin Buha i ministri u Vladi procenili su da u ovom mom tekstu, odnosno u mojim tekstovima i knjigama, ali i šire u programu Pokreta za obnovu srbistike, imaju i vlastiti filološki program. Pošto je program obnove srbistike svesrpski, primili su ga kao sopstveni i rešili da i sami doprinesu da se program obnove srbistike ostvari. Sve ostalo što se kasnije desilo oko organizovanja Novosadskog skupa posledica je toga slučajnog susreta.

U sličnom statusu je i Pokret za obnovu srbistike. Ni ovaj Pokret takođe niko ne „priznaje“. Godinama sam uzalud nastojao da dođem do predstavnika vlasti u Srbiji da bih ukazao na moja filološka istraživanja i projekte i na naučne rezultate drugih filologa u Pokretu za obnovu srbistike. Ali, srbijanski političari programski i finansijski i dalje podržavaju srpske nacionalne institucije koje deluju na osnovama serbokroatistike. Čine tako jer nisu shvatili nešto bitno: komunistička kontrola u tim institucijama od 1945. godine nije bila samo ideološka, već i tuđinska, antisrpska, odnosno hrvatska. Ove institucije se ni posle razbijanja Jugoslavije nisu oslobodile tog „bratskog zagrljaja“.

Ono što nije bilo moguće sa onima koji vladaju državom i raspolažu novcem, desilo se sa onima koji nemaju te mogućnosti. Predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu (koja ne ubira od naroda nikakva sredstva) obezbedio je od privatnih preduzetnika skromnu finansijsku pomoć za štampanje tri vanredna broja časopisa Srbistika/Serbica u kojima su objavljeni referati i drugi prilozi od interesa za rad ovoga Skupa. I obezbedio je sredstva za plaćanje prenoćišta (ne i putnih troškova) onim učesnicima koji su dolazili iz udaljenijih mesta. Navođenje ovih činjenica ukazuje na stanje u kojem se nalazimo. Iza štetnog Novosadskog dogovora, politički, moralno i materijalno, stajala je država, Jugoslavija. Iza Novosadskog naučnog skupa koji je održan 53 godine kasnije stajala je opet jedna država koja, zasada, postoji samo kao prošlost, odnosno kao ideja. Ali Vlada te države u progonstvu, Republike Srpske Krajine, podržava jasan filološki nacionalni program, kakav Srbima nije bio dat ni dopušten ni u Jugoslaviji ni u Srbiji. Iz saradnje dva krhka organizma, Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu i Pokreta za obnovu srbistike, nastalo je nešto vredno i važno. A to su rezultati Novosadskog skupa.

Velika srpska pravoslavna gimnazija, čiju tradiciju nastavlja sadašnja Gimnazija „Zmaj“, osnovana je 1810. Od nje je u Srba starija samo Gimnazija sremskokarlovačka (1791). Novosadska je značajna i po tome što su dva njena profesora, Magarašević i Šafarik, smislili da osnuju časopis Serbske letopisi (današnji Letopis Matice srpske). To je bilo 1825. godine; godinu dana kasnije osnovano je u Pešti Družestvo Matica srbska s namerom da obezbedi finansiranje Letopisa. Prema tome, ova Gimnazija je najstarija novosadska prosvetna i naučna institucija, starija i od Matice srpske.

Naučni skup 2007. bio je zakazan u Gimnaziji „Zmaj“ najviše na moje insistiranje, ne bez sentimentalnih razloga. To je škola u kojoj smo moja supruga Vera i ja maturirali pre pedeset godina i 2007. obeležili jubilej. U njoj je maturirao i naš sin, a i sin naše ćerke sada je njen đak. Bilo je, međutim, i drugih, važnijih razloga. Sadašnja zgrada Gimnazije, koju je 1900. godine podigao Miloš Bajić kao dar srpskom narodu, sa svojom svečanom salom i okolnom scenografijom dostojno predstavlja srpsku duhovnu, kulturnu, pa i filološku, slavističku tradiciju. U dvorištu ispred zgrade nalaze se biste četiri velikana: Dositeja, Vuka, Šafarika i Georgija Magaraševića. U drugom dvorištu nalazi se bista pesnika Zmaja. Zmaj je rođen u kući koja se nalazi samo nekoliko desetina metara od te biste. Čika Jova Zmaj je pesnik po čijim stihovima naša deca uče da govore i da misle. Kad smo zakazivali skup, nismo, međutim, vodili računa o jednom značajnom detalju. Prvi dan skupa, 23. novembar 2007. bio je petak, radni dan. Iz Gimnazije su nam skrenuli pažnju da će đačka galama na odmorima ometati rad skupa. Zato smo prvog dana radili u velikoj sali Radničkog doma. Ali smo drugoga dana, u subotu, rad završili na svečani način i usvojili zaključke u najstarijoj prosvetnoj i naučnoj instituciji u Novom Sadu.