Make your own free website on Tripod.com

HOME
(GLAVNA STRANICA)

 

 

Dr Aleksandar Mladenović:

TIPOVI KNJIŽEVNOG ЈEZIKA
KOD SRBA
U DRUGO
Ј POLOVINI XVIII I POČETKOM XIX VEKA

Referati za VII međunarodni kongres slavista u Varšavi
Novi Sad, 1973.

 

I

Da bi se jasnije shvatile pojave vezane za naš književni jezik XVIII i početka XIX veka, potrebno je ukratko zadržati se na književnojezičkoj tradiciji koja je prethodila ovome vremenu. Poznato je da je na istoku, jugu i jugozapadu današnje teritorije srpskohrvatskog jezika od najstarijih vremena pismenosti u funkciji književnog jezika bio takozvani srpskoslovenski jezik. Ovo je zapravo staroslovenski jezik redigovan na pomenutom području srpskohrvatskog jezika, koje je od davnina bilo pod pravoslavnom crkvom, tj. pod istočnim tipom hrišćanskog bogosluženja. Iako je po svome poreklu bio narodni jezik Slovena koji su u IX veku živeli u okolini Soluna, staroslovenski jezik je (u funkciji bogoslužbenog jezika posle poznate moravske misije Ćirila i Metodija) u raznim jezičkim slovenskim sredinama (u češkoj, ruskoj, bugarskoj, srpskoj i dr.) morao pretrpeti određene izmene koje predstavljaju, u osnovi, unošenje narodnih crta odgovarajućeg slovenskog jezika u pisane staroslovenske tekstove. U našoj sredini ova adaptacija staroslovenskog jezika manifestovala se, naravno, na jezičkom planu, uz izvesne izmene koje su pratile i pismo kojim je staroslovenski jezik bio reprezentovan. Kako je već rečeno, ovo prvo znači da su se u staroslovenske tekstove, prilikom njihovog prepisivanja, unosile od strane pisara osobine koje nisu činile odliku staroslovenskog već srpskog, odnosno srpskohrvatskog jezika. Većina tih osobina razvila se u našem narodnom jeziku najkasnije do kraja XII veka, kao npr. zamena nazala prednjega reda vokalom e, a nazala zadnjega reda samoglasnikom u (meso, ruka мѧсо, рѫка), svođenje nekadašnja dva poluglasnika (ь, ъ) na jedan koji se u našoj redakciji označava sa ь, prelazak ы u и, prelazak ѣ u odgovarajuće reflekse naših narodnih govora (e, i, ije-je), javljanje genitiva jednine tipa žene mesto starijeg жєнъı, javljanje instrumentala jednine tipa ženov / ženom mesto starijeg жєноѭ, i sl. Adaptacija staroslovsnskog pisma u našoj sredini (i to u prvom redu ćirilice jer je upotreba staroslovenske glagoljice na istočnom, južnom i jugozapadnom području našeg jezika odsutna ili sasvim neznatna), javlja se kao rezultat unošenja u staroslovenske tekstove određenih glasova našeg narodnog jezika, glasova kojih staroslovenski jezik nije imao i za koje, naravno, u staroslovenskoj ćirilici nije bilo odgovarajućih znakova. Radi se, kao što je poznato, o obeležavanju suglasnika ć i đ, koji se u najstarijim spomenicima takozvane raške redakcije [Raškom redakcijom staroslovenskog jezika pisani su stari ćirilski spomenici nastali u određenim pisarskim školama i centrima (ili pisani po ugledu na njih) države Raške.] označavaju sa к (= ć) i г (= đ), a u spomenicima sa terena nekadašnje Zete i Huma jednim znakom, đervom": П koji je kasnije evolurao u slovo ћ. Slovo đerv" je prvobitno imalo vrednost samo glasa đ a ubrzo je primilo na sebe službu označavanja i konsonaita ć, pa je sa tom dvojakom vrednošću upotrebljavano u našoj rukopisnoj i štampanoj ćirilici sve do kraja prve decenije XIX veka, odnosno do vremena poslednjih reformi srpske ćirilice.

Srpskoslovenskim jezikom pisane su u prvom redu bogoslužbene knjige, tekstovi crkvenog karaktera, a takođe i naša srednjevekovna književnost svetovnog tipa. [Up. najnoviji rad o srpskoj srednjovekovnoj literaturi, koji unosi dosta novog svetla u naše dosadašnje poznavanje ove književnosti, a čiji je autor Dimitrije Bogdanović: Stara srpska biblioteka. Letopis Matice srpske, Novi Sad, knj. 408, sv. 5, 405432 i sv. 6, 588620 (citirano prema separatu koji ima paginaciju od 159).] Ovaj jezik bio je u upotrebi vrlo dugo kod nas: od kraja XII (a svakako i ranije) do sredine XVIII veka. Njime su štampane i prve naše crkvene knjige i to počev od kraja XV veka (u Crnoj Gori za vreme Đurđa Crnojevića). Iako je u svojoj osnovnoj strukturi ostao na nivou našeg ranog srednjeg veka, srpskoslovenski je jezik razvio i izvesne svoje specifičnosti, naročito u vezi sa vokalizacijom poluglasnika u slabom položaju gde se, inače, poluglasnik po pravilu gubi u narodnom jeziku. Tako se u srpskoslovenskim tekstovima sreću fonetski likovi: vazdići (uzdići), vazradovati se (uzradovati se), vaznositi se (uznositi se), vanuk (unuk), vanutar (unutar), vasak (svak), vasa (sva), samrt (smrt), bogatastvo (bogatstvo), množastvo (mnoštvo) i sl. Egzotičnost ovih primera i njihova neuobičajenost sa stanovišta našeg današnjeg književnog jezika (a to u ovom slučaju znači i našeg narodnog jezika) nesumnjiva je. [Postanak pomenutih primera tumači se uticajem vokalizacije poluglasnika u jakom položaju, koja je u našim narodnim govorima izvršena od XIV veka, s jedne, i prisustvom tradicionalnog pravopisa u srpskoslovenskim tekstovima gde se podjednako pisao i poluglasnik u jakom i poluglasnik u slabom položaju, s druge strane. Pisac ili pisar srpskoslovenskog teksta, znajući iz svog maternjeg (narodnog) jezika za izgovor sa -a- npr. imenice dan, i isto tako znajući iz srpskoslovenske ortografske norme da se ta imenica mora pisati tradncionalno: дьнь, forsirao je izgovor poluglasnika sa a i u pozicijama gde se poluglasnik nije u narodnom jeziku izgovarao (od ovoga se izuzima kraj reči). Tako je došlo do toga da se poluglasnik u slabom položaju, u većini slučajeva gde se pisao (znači ne uvek), počeo i izgovarati sa a, isto onako kao što se izgovarao u jakom položaju. Ovaj izgovor slabog poluglasnika važi samo, naravno, za srpskoslovenski jezik, za knjiški jezik, u kome su i slab i jak poluglasnik ravnopravno egzistirali na ortorafskom planu. Samo se tako može razumeti nastanak oblika bogatastvo, tj. izgovaranje (sa a) poluglasnika u pisanoj formi богатьство (up. primere ovog tipa i kod P. Đorđića: Istorija srpske ćirilice. Paleografsko-filološki prilozi Beograd (Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije), 1971, 204210). Treba istaći i činjenicu da druge promene koje su zahvatile naš narodni jezik od kraja XIV veka pa naovamo, kao npr. prelazak -l(-) u -o(-), novo jotovanje (XVI v.), jekavsko jotovanje (XVI v.), gubljenje suglasnika h (XVII v.) ne nalaze, po pravilu, odraza u srpskoslovenskom jeziku.] Srpskoslovenska jezička tradicija nije se lako gasila ni posle polovine XVIII veka. Crte ovoga jezika sreću se i u jeziku pisaca XVIII i XIX stoleća odnosno u njihovim delima na narodnom jeziku. [Up. npr. u jeziku Јovana Rajića primere kao satvoriti, savršiti, vazvišava se, i sl. (A. Mladenović, O narodnom jeziku Јovana Rajića. Novi Sad (Matica srpska, 1964, 52, 53, 55; D. Vušović, Prilozi proučavanju Njegoševa jezika. Јužnoslovenski filolog, Beograd, 1930, knj. IX, 105).] Uticaj srpskoslovenskog jezika oseća se i danas u savremenom srpskohrvatskom književnom jeziku prisustvom formi: opšti, opština, sveštenik, nužda, na samrti i sl.

Narodni jezik bio je u upotrebi na istoku, jugu i jugozapadu srpskohrvatskog jezičkog područja još od najstarijih vremena naše pismenosti. Poznate su iz XIII i XIV veka povelje i pisma naših srednjevekovnih vladara. [Up. ove povelje u poznatom izdanju Ljub. Stojanovića: Stare srpske povelje i pisma, Knjiga I. Prvi deo. Beograd Sr. Karlovci, 1929, str. 644 i Stare srpske povelje i pisma. Knjiga I. Drugi deo. Beograd Sr. Karlovci, 1934, str. 557. Inače, up. i moje radove: Grafijske, pravopisne i jezičke odlike povelje kralja Radoslava, pisane u Dubrovniku 1243. godine Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Beograd, 1971, knj. XXXVII, sv. 34, 190207 i Јezik u poveljama kralja Vladislava (prva polovina XIII veka). Zbornik za filologiju i lingvistiku, Novi Sad (Matica srpska), 1972, knj. XV/1.] Sva prepiska pomenutih vladara, kao i razni međudržavni ugovori, vođena je u najvećoj meri na narodnom jeziku. I posle propasti srpske srednjevekovne države narodni jezik nije prestao da se upotrebljava u pisanim tekstovima iako, na primer u XVI i XVII veku, više nije bilo vladarskih pisama i povelja. Ovaj jezik je prisutan i u raznim poslovnim i imovinskim dokumentima, trgovačkim ugovorima, priznanicama, pomenicima, zapisima i natpisima [Up. poznato izdanje ovih tekstova od Ljub. Stojanovića: Stari srpski zapisi i natpisi. Beograd, 1902, knj. I, str. 480; knj. II, 1903, str. 482; knj. III, 1905, str. 487; knj. IV, 1923, str. 227; knj. V, 1925, str. 334; knj. VI, 1926, str. 347.], putopisima [Tako, na primer, s kraja XVII i početkom XVIII veka imamo putopise Јeroteja Račanina i Patrijarha Arsenija III Crnojevića, od kojih je prvi pisan u većoj meri narodnim jezikom negoli drugi (up. B. Marinković, Odlomci traganja za Račanima i tratradicijom o Јaroteju Račaninu. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1969, knj. XII/1, 263300 + 42 priloga; A. Mladenović, Osobine grafije i jezika putopisa Arsenija III Crnojevića iz 1682. godine. Zbornik za filologiju i lingvistiku, Novi Sad (Matica srpska), 1965, knj. VIII, 133146 + 4 priloga).] i sl. Naravno, u svim ovim tekstovima narodni jezik u punoj meri preovlađuje, mada se u mnogim od tih spomenika mogu sresti i srpskoslovenske osobine, što je i prirodno jer je niz pisara dobro poznavao i jezik pismenosti vremena u kojem je živeo pored, svakako, svoga maternjeg, narodnog jezika. Prva polovina XVIII veka beleži kod ugarskih Srba značajnu pojavu Gavrila Stefanovića Venclovića, pisca čija su sva dela ostala u rukopisu a od kojih su neka pisana srpskoslovenskim a neka narodnim jezikom (za ovaj poslednji up. npr. Mač duhovni iz 1736. g.). [Up. Vladan S. Јovanović, Gavrilo Stefanović, Venclović. Srpski dijalektološki zbornik, Beograd, 1911, knj. II, 105-306. Up. takođe i izbor tekstova iz Venclovićevih dela, koji je priredio M. Pavić (Gavril Stefanović Venclović, Crni bivo u srcu. Legende, besede, pesme. Izbor, predgovor i redakcija: Milorad Pavić. Beograd (Prosveta, Brazde" 6), 1966, str. 543. Na žalost, ovo nekritičko izdanje može poslužiti jedino u informativne svrhe, dok je za filološka istraživanja neupotrebljivo.] Dok se s ovim autorom, s jedne strane, završava vekovna praksa pisanja srpskoslovenskim jezikom, dotle se, s druge strane, u njegovim delima na narodnom jeziku ogleda nastavak ovakve jezičke tradicije u našoj pismenosti. Ovo drugo ukazuje, isto tako, i na neprekidnost upotrebe narodnog jezika u starim spomenicima, jer su, kao što ćemo niže videti, na istočnom području našeg jezika narodnim jezikom pisana mnoga dela i tekstovi u XVIII i početkom XIX veka.

 

II

U prvoj polovini XVIII stoleća, odnosno u trećoj deceniji ovog veka, došlo je do zvaničnog napuštanja srpskoslovenskog jezika od strane srpske pravoslavne crkve. Ovaj tradicionalni književni i crkveni jezik na istoku, jugu i jugozapadu današnje srpskohrvatske jezičke oblasti prestao je da bude ono što je vekovima bio. Njegovo mesto zauzeo je ruskoslovenski jezik, tj. staroslovenski jezik ruske redakcije koji je kod Rusa bio u crkvenoliterarnoj upotrebi još od davnina, od vremena stabilizovanja staroslovenskog na terenu ruskog jezika. Naravno, treba sa sigurnošću uzeti u obzir i izvesnu evoluciju samog ruskoslovenskog jezika u toku niza vekova: od najstarijih spomenika ruske pismenosti do prve polovine XVIII veka kada je preuzet kod nas, odnosno kada je postao zvanični crkveni i književni jezik na području koje je pod sobom imala srpska pravoslavna crkva. Pomenuta jezička zamena bila je uslovljena i određenim političko-nacionalnim razlozima koji su doprineli jednom intenzivnijem duhovnom vezivanju ugarskih Srba za Rusiju, što se naročito manifestovalo 1726. g. otvaranjem škole u Sremskim Karlovcima u kojoj je radio ruski učitelj Maksim Suvorov. Od tada ruski duhovni uticaj postaje sve jači tako da se ne samo sveštenički kadar već uopšte svako obrazovanje kod nas nije moglo zamisliti bez određene ruskoslovenske komponente. Crkvene knjige donošene su iz Rusije i pre 1726. godine ili su u našoj sredini ruskoslovenskim jezikom bile štampane ili preštampavane. Takav je slučaj bio sa Bukvarom i Katihizisom T. Prokopoviča (Pervoje učenije otrokom), koji je 1726. preštampan u Rimniku na molbu mitropolita beogradskog Mojsija Petrovića" [Up. dr G. Mihajlović, Srpska bibliografija XVIII veka. Beograd (Narodna biblioteka SR Srbije), 1964, 15. ], a koji je doživeo kasnije još dva izdanja: 1727. i 1734. [Dr G. Mihajlović, n. d., 17, 19. Inače, ova knjiga štampana je u Rusiji u više izdanja: 1720, 1721. i 1722 (dr G. Mihajlović, n. d., 15).] Na ruskoslovenskom jeziku štampana je u Beču 1741. i čuvena Stematografija Hristifora Žefarovića [Može se raditi i o prezimenu sa početnim dž-: Džefarović, kao što uzima P. Kolendić (Džefarović i njegovi bakrorezi. Glasnik Istoriskog društva u Novom Sadu, Novi Sad, 1931, knj. IV, 3539), jer se slovom ж označavao i suglasnik u našoj staroj ćirilici (up. dr A. Mladenović, Prilog proučavanju porekla slova dž. Anali Filološkog fakulteta. Vukov zbornik II, Beograd, 1965, knj. V, 146).], koja je posle pomenute godine još dva puta izdavana [Up. dr G. Mihajlović, n. d., 22, 28, 29.], a isto tako i njegovo Poučenije svjatiteljskoje k novopostavljenomu jereju (Beč, 1742). [Up. dr G. Mihajlović, n. d., 3132.] Krajem prve polovine XVIII i početkom druge polovine ovoga veka štampani su na ruskoslovenskom jeziku i sledeći tekstovi i dela: 1) Privilegiji črez blaženija imperatori (Beč, 1745; preveo na ruskoslovenski P. Nenadović), 2) Opisanije svjatago božija grada Јerusalima Simeona Simonovića (Beč, 1748), koje je kasnije još dva puta izdavano (1771, 1781), 3) Gramatika Meletija Smotrickog (Rimnik, 1755) i dr. [Up. dr G. Mihajlović, n. d , 3537, 3941, 44. ] Ova Gramatika preštampana je sa trećeg moskovskog izdanja od 1721. i služila je, naravno, kao obrazac učenja ruskoslovenskog jezika. Pre njenog preštampavanja, ruskoslovenski jezik se učio ne samo direktno od ruskih učitelja već i iz pomenutog Bukvara T. Prokopoviča, kao i, svakako, iz ranijih ruskih izdanja Gramatike M. Smotrickog.

Polovina XVIII veka može se uzeti kao vreme kada je ruskoslovenski jezik u punoj meri preovladao i kada je srpskoslovenski jezik bio konačno za uvek napušten kao dotadašnji tradicionalni crkveni jezik. Od toga vremena do danas ruskoslovenski jezik je neprekidno prisutan u pravoslavnoj crkvi. U početku svog javljanja na našem terenu ruskoslovenski jezik je, prirodno, bio najviše u upotrebi uglavnom na području današnje Vojvodine a i uže Srbije. U drugoj polovini XVIII veka, zahvaljujući unutrašnjem ustrojstvu pravoslavne crkve, ruskoslovenski kao crkveni jezik zauzima svoje mesto i van pomenute oblasti: u Crnoj Gori i Hercegovini. [Up. ruskoslovenski uticaj i u pismu pisanom narodnim jezikom u Ceklinu (Crna Gora) 1772. godine (A. Mladenović, Јezik triju ceklinskih pisama iz druge polovine XVIII veka. Zbornik za jezik i književnost, Titograd (Društvo za srpskohrvatski jezik i književnost SR Crne Gore), 1972, knj. I, 57).] Na ovaj jezik odnosi se termin, koji neki upotrebljavaju, novocrkvenoslovenski jezik. Iako je ruskoslovenski za Ruse zapravo stari crkveni jezik (kao što je kod nas to bio srpskoslovenski do polovine XVIII veka), na našem području ovaj ruski crkveni jezik jeste novi crkveni jezik jer nema još ni tri veka kako se ovde upotrebljava. Ovim jezikom pisana su i štampana ispočetka ne samo dela duhovne, crkvene sadržine, već i tekstovi sa literarnom, istorijskom ili naučnom tematikom.

Primeri ruskoslovenskog jezika

1) Zaharija Orfelin:

Трєнодıа въ мıръ чєловѣка вшєдшаго а ѿ всѣх, и свойствєнных прєзрѣннаго 1762.

(1)

Знаю причину свѣтовать больиѡ
вєсъ ѩ грозюслѧ в' мысли доволнѡ;
бо какъ родилсѧ
на свѣтъ ѩвилсѧ,
ТО МНѢ БѢДА, 2.

(2)

Ахъ! самъ начатокъ былъ мнѣ нєщастливкъ,
что ѩ родилсѧ, всѧкъ былъ завистливъ:
вси үдручали
дыхатъ нєдали
МНѢ БѢДНОМУ, 2

... itd. str. 2)

[Pesma je štampana u Veneciji 1762. g. (up. dr G. Mihajlović, n. d., 59). O jeziku ove pesme up. rad S. Stijovića: O međusobnom odnosu nekih ruskoslovenskih i srpskohrvat-skih osobina u Orfelinovim pesmama. Prilozi proučavanju jezika, Novi Sad (Katedra za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu), 1970, knj. 6, 2027.]

 

2) Pavle Јulinac:

Краткоє ввєдєнıє въ Iсторıю происхождєнıѧ славєно-срєрбскаго народа ...

...1. Сємү СТЄФАНУ НЄМАНИ Кралю, Родилсѧ тры сына, Стєфанъ, Волканъ и Растко, послѣди Стєфанъ, принѧлъ, чинъ монашєскıй, и нарєчєнъ выстъ, Сѵмєонъ, по смєрти погрєбєнъ въ Монастирѣ Стүдєницы.

2. СТЄФАНЪ Пєрвый Сынъ Стєфана Нєманѣ жєнилсѧ на дщєри Iсаака Ангєла Лознонъ Комнєна, Грєчєскаго Цара, єгожє Тєстъ названъ Вєликимъ Жүпаномъ, послѣдижє даровалъ, єму дıадимү, которою Стєфанъ вѣнчанъ на Кальєвство Сєрбскоє..." (str. 5354).

[Ovo delo je štampano u Veneciji 1756. godine. Naravno, i u ovakvim tekstovima može se sresti poneka osobina koja ne pripada ruskoslovenskom jeziku, kao npr. gen. jedn. Nemaně, dat. jedn. Nemani, mada je očigledno da ruskoslovenski jezik u gornjem tekstu potpuno preovlađuje (up. i izvesne osobine našeg jezika u ovoj istoriji P. Јulinca kod mene: Odnos između domaćih i ruskoslovenskih elemenata u književnom jeziku kod Srba pre njegove vukovske standardizacije. Zbornik za filologiju i lingvistiku, Novi Sad (Matica srpska), 1969, knj. XII, 4445, 4850).]

3) Јovan Rajić:

Исторія разныхъ славенскихъ народовъ ... Часть третая.

... Обои полки между страхомъ и надеждею волновалися, коимъ щастіе благонаклонно будетъ. Серблемъ оно начало задъ обращати по тому что въ главнѣйшихъ Полководкахъ прежестокая ненависть владѣла, отъ коея и Полкахъ Лазаревыхъ доволныхъ, добрихъ, храбрыхъ и мужественныхъ смятеніе родилося, а мало потомъ и погибель и искорененіе. Два отъ Зятей Лазаревыхъ Вукъ Бранковичъ, и Милошъ Кобиличъ оба славни и храбри и великіи Мужи за малую нѣкую бездѣлицу въ ненависть пришли, за которую Вукъ старшій зятъ Лазаревъ о измѣнѣ клеветалъ на Милоша поистинѣ правдиваго и храбраго человѣка ..." (str. 4456)

[Ova Istorija je štampana u Beču 1794.]

Počev uglavnom od druge polovine XVIII veka, kada su i pismenost i obrazovanje kod ekonomski ojačane građanske klase u Vojvodini dostigli određen stepen, javila se potreba za pisanjem dela svetovne sadržine, ali ne na čistom ruskoslovenskom jeziku. Ovaj jezik svojim većim delom pokazao se kao nerazumljiv široj publici kojoj su autori svoja dela namenjivali. U težnji da se približe narodu i njegovom prosvećivanju, pojedini pisci pišu svoja dela jednim tipom jezika u kojem pored ruskoslovenskih osobina srećemo i crte narodnog jezika, odnosno onog lokalnog govora iz kojeg je određeni autor poticao. Tako je stvoren poseban tip književnog jezika kod Srba poznat u nauci pod imenom slavenosrpski jezik. Tim jezikom je niz autora druge polovine XVIII i prvih decenija XIX veka pisao svoja dela. Krajem XVIII i početkom XIX stoleća ovaj jezik je dostigao svoju kulminaciju u upotrebi. Predstavljajući jednu jezičku mešavinu, gde međusobni odnos prisustva ruskoslovenskih i narodnih crta nije bio uvek isti ne samo kod pojedinih pisaca nego i u pojedinim delima jednoga te istoga autora slavenosrpski jezik je egzistirao bez određenih gramatnčkih pravila i normi. Za ruskoslovenski jezik postojali su, videli smo, štampani bukvari [Up. do kraja XVIII veka i: Orfelinov Bukvar (Venecija, 1767, 1792), kao i druge bukvare izdate u Beču (1770, 1774, 1780, 1781, 1782, 1785, 1786, 1787, 1788, 1789, 1792, 1793, 1798) i Veneciji (1775, 1792); up. o tome dr G. Mihajlović, n. d., 85, 90, 92, 121, 126, 151, 153, 170, 174, 181, 194, 206, 225, 232, 243, 311). ] i gramatike (prva M. Smotrickog a zatim krajem XVIII veka S. Vujanovskog i A. Mrazovića), [Up. Gramatiku S. Vujanovskog (1793) i A. Mrazovića (1794, 1797, 1800) kod dr G. Mihajlovića: n. d., 244, 245, 280, 308, 350, 351, 342.] u čije je normativne okvire trebalo smestiti svaki autor po svom nahođenju određene slavenosrpske jezičke osobine. Samim tim, u delima pojedinih pisaca, koji su stvarali slavenosrpskim jezikom, mogu se sresti, pored ruskoslovenskih i odgovarajućih narodnih crta, i osobine za koje ne postoje nikakva posebna gramatička pravila ni određene norme, osobine koje ne predstavljaju odliku ni jednog od ova dva pomenuta jezika, već su one plod izvesnog autorovog samostalnog gramatiziranja. Protiv ovog, slavenosrpskog, a ne protiv ruskoslovenskog, Vuk Karadžić se postavio kada je u drugoj deceniji XIX veka počeo svoju književnojezičku reformu.

 

Primeri slavenosrpskog jezika

1) Zaharija Orfelin:

Славено-сербскій Магазинъ то есть Собраніе Разныхъ, Сочиненій и Преводовъ, къ пользѣ и увеселенію служащихъ. Томъ, первıй. Часть, I

(Венеција 1768).

... Ако то чинеть у оныхъ народахъ, гдѣ; общества главнѣйшее о школахъ и наукахъ, старанье имаду, и гдѣ толь много ученыхъ, людей находитсе; а зачто бы оное не нуждно било чинити у народу, у коега скудост у едномъ и другомъ кранйяя? конечно нуждно. Поистинѣ Народъ Сербскій есть изъ оногъ числа народовъ, кои по природѣ наиспособнѣйшіи къ свакимъ наукамъ, тако духовнымъ и Гражданскиимъ, како и военнымъ, и къ свимъ принадлежащимъ до Экономіи, Купечества и протч. Жаль что онъ промыслителей лишавасе! ...

(str. 8)

[O karakteru jezika u ovom Orfelinovom delu up. moj rad: O nekim ruskoslovenskim i srpskohrvatskim jezičkim osobinama u Orfelinovom "Magazinu". Zbornik za filologiju i lingvistiku, Novi Sad (Matica srpska), 1970, knj. XIII/1, 103118. ]

2) Atanasnje Stojković:

Кандоръ или откровеніе егѵпетскихъ таинъ

(Budim, 1800)

... Родители мои о таковомъ шастію развеселесе, страннаго приме и съ чимъ су могли, и что э време године донело, угосте. У котарицы едной гроздіе рукомъ мойом узбрато, у другои разлнчно овощіе, кое э мати моя онай денъ скупила, и една чиница скорупа била э частъ. Отцу моему особито э поволно было страннаго присуствіе: онъ съ нимъ цѣло вече разговарашесе, и за различне вещи испытиваше. Ясамь долго време ихъ разговоре слушао, но сонъ ме превлада. Я незнамъ докле су они седили. У ютру мене отецъ мой къ себи зовнетъ, и яавитъ, да э гостъ нашъ изъ великаго нѣкаго Града, гди науке, за то време у цвѣту есу быле: да э онъ мене тамо послати радъ; да се странный мене са собомъ узети опредѣліо есть ..."

(str. 2021)

Paralelno sa postojanjem ruskoslovenskog i slavenosrpskog jezika u XVIII veku, u značajnoj upotrebi bio je i narodni jezik kojim je niz autora pisao i štampao svoja dela, i to u istoj toj sredini gde su pomenuta dva jezika (ruskoslovenski i slavenosrpski) bila vrlo aktuelna (npr. u Vojvodini). Novija proučavanja jezika štampanih tekstova i dela pojedinih pisaca predvukovskog perioda, XVIII i početka XIX veka [Up. bibliografske podatke o nekom od tih radova kod mene: Stanje i problemi u proučavanju književnog jezika vojvođanskih Srba u predvukovskoj eposi. Književnost i jezik, Beograd, XVI/1969, br. 3, 228235.], koji su pisani narodnim jezikom, pokazuju da je ovaj jezik u velikoj meri bio u funkciji književnog jezika, da je i narodni jezik u to vreme činio poseban tip literarnog jezika naporedo sa ruskoslovenskim i slavenosrpskim. Pored Dositeja Obradovića, koji se trudio da piše narodnim jezikom i koji je smatrao da se za narod mora stvarati na jeziku koji je tom narodu razumljiv [Up. najnoviju monografiju o jeziku D. Obradovića, koju je napisala Herta Kuna: Јezičke karakteristike književnih djela Dositeja Obradovića. Sarajevo) Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Djela, knj. XXXVI. Odjeljenje društvenih nauka, knj. 21), 1970, str. 287.], novija pomenuta istraživanja pokazala su da je bilo i drugih pisaca koji su pisali dobrim narodnim jezikom svoga kraja odakle su poticali i svoga vremena kada su živeli. Da napomenemo neke od njih.

  1. Zaharija Orfelin: Plač Serbiji (pesma, Venecija, 17621763), Setovanije naučenoga mladago čelovjeka (pesma, Venecija, 1764).
  2. Јovan Rajić: Slovo o grešnom čelovjeku (Venecnja, 1764), Katihizis mali (Beč, 1776), Boj zmaja sa orlovi (stihovi, Beč, 1791), Svjaščenaja istorija radi maloletne dečice (Beč, 1793), Sobranije (Beč, 1793).
  3. Vasilije Damjanović: Novaja serpskaja aritmetika (Venecija, 1767).
  4. Emanuil Јanković: Tergovci (Lajpcig, 1787), Fizičeskoje sočinjenije (Lajpcig, 1787), Blagodarni sin (Lajpcig, 1789), Zao otac i nevaljao sin (Beč, 1789).
  5. Avram Mrazović: Poučiteljni magazin za decu (Beč, 1787).
  6. Јovan Muškatirović: Pričte ili po prostomu poslovice (Beč, 1787), Kratkaja razmišljenija (Budim, 1805).
  7. Anonim: Nastavljenije za sejatelje duvana (Beč, 1790).
  8. Mihailo Maksimović: Mali bukvar za veliku decu (Beč, 1792);
  9. Stefan Rajić: Slovo na toržestveni prazdnik Narodnje osečke škole (Beč, 1792), Satir ili divji čovek (Beč, 1793, prevod na prostoserpski jezik", istoimenog dela M. A. Relkovića), Vertogradić ili prostoserpska baščica (Beč, 1800).
  10. Nikola Stamatović: Čistoje ogledalce (pesma, Beč, 1793), Pesn pohvalnaja (Beč, 1793).
  11. Pavle Markov Stojadinović: Srpski nemecki razgovori (Beč, 1793).
  12. Vikentije Rakić: Pesn istoričeskaja o žitiji svjatago i pravednago Aleksija, čelovjeka božja (Beč, 1798), Žertva Avramova (pesma, Budim, 1799), Cvet dobrodetelji (Budim, 1800); Žitije svjatago i pravednago Јosifa prekrasnago (pesma, Venecija, 1804, 743; Katihizis, 4562; Istorija o razoreniji poslednjem svjatago grada Јerusalima, stihovi, 165; Istorija vtoraja o plenjeniji slavnago carja grada, stihovi, 74108), Čudesa presvjatija bogorodici (Budim, 1808), Propovedi (Venecnja, 1809).
  13. Sava Tekelija: Načertanije osnovanija za obučenije serpske dece (Budim, 1798), Rimljani u Španiji (Budim, 1805).
  14. Nikola Lazarević: Život ... Robinsona Kruse ot Јorka (Budim, 1799).
  15. Stevan Stratimirović: Ljubosava i Radovan (pesma, Budim, 1800).
  16. Anonim: Pridatak k ručnoj knjigi za selskaja učilšča (Beč, 1787).
  17. Gavrilo Kovačević: Pesn o slučajnom vozmuščeniji v Serbiji (Budim, 1804), Stihi o povedeniji i namereniji serpskago velikago knjaza Lazarja protiv turskago opolčenija (Budim, 1805), Proletije ili letorasl čelovječeskago veka (Budim, 1809).
  18. Gavrilo Hranislav: Povarnaja knjiga (Budim, 1804).
  19. Јoakim Vujić: Ljubovnaja zavist črez jedne cipele (Budim, 1805).
  20. Mihail Bojadži: Umnaja nastavljenija (Budim, 1809).
  21. Јovan Došenović: Liričeskaja penija (Budim, 1809).
  22. Pavle Solarić: Miroljubac indijski (Venecija, 1809), O samosti (Venecnja, 1809)

i dr. [Naravno, bilo bi sasvim nenaučno i metodološki pogrešno ako bi se na osnovu naslova pojedinih navedenih dela zaključivalo o tipu jezika kojim su ona pisana. Dobro je poznato da su u predvukovskoj eposi naslovi pojedinih dela, posvete, predgovori i prve rečenice u tim tekstovima najčešće pisani jezikom koji nije narodni, za razliku od same sadržine dela gde je dolazio do izražaja piščev narodni jezik (up. i kod mene: Stanje i problemi književnog jezika kod vojvođanskih Srba u predvukovskoj eposi, 232).]

 

Primeri narodnog jezika

[Јasno je da se ne može govoriti o stoprocentno čistom narodnom jeziku, o takvom jeznku u kojem nema nijedne npr. ruskoslovenske crte. Sva ova dela na narodnom jeziku imaju i poneku nenarodnu" osobinu. Međutim, procenat prisustva crta narodnog jezika u tim delima jeste takav da te osobine čine osnovni tip jezika kojim je odgovarajuće delo pisano. Uporedi npr. u Trgovcima E. Јankovića zastupljenost narodnog jezika sa 80% dok 7% (6,67%) otpada na ruskoslovenski jezik a 13% na crte koje se javljaju u duhu i jednog i drugog pomenutog jezika (up. A. Mladenović, Odnos između domaćih i ruskoslovenskih elemenata u književnom jeziku kod Srba pre njegove vukovske standardizacije, 49).]

 

1) Регуламенть

... Ѹ табору стоеће людство вазда посили свое заклете дужности, са свакомь покорностıю и терпленемь, време свое измѣне, и коначно ѿпущене натрагь ѹ крайну има дочекивати, защо они, коиби ѡсебе ѡтишаѡ, не другоѧчıе, него како бегалаць, а они, кои ѹ чопору и с' ѹчиненомь под'буномь побегну, за бунтаре держати, и какѡ едань, тако и други с' ѡнаквомь, коѧ ѹ нашихь воиничкихь артикулахь на то ѿрећена есть, кащтигомь, без' ѡпрощенѧ наказани бити имаду..."

(str. 2425)

[Ovaj Regulament štampan je u Blažu 1748. g. O jeziku ovoga teksta up. rad A. Albina: Narodne jezičke crte u Regulamentu od 1748. g. Zbornik za filologiju i lingvistiku. Novi Sad (Matica srpska), 1971, knj. XIV/1, 6177.]

2) Zaharija Orfelin:

Мєлодıа къ пролєћю

(1)

Дично врємє намъ приходитъ,
зима прогонѧвасє,
что пролєћє вєћъ доходитъ,
лѣто приближавасє.
Нєбо чисто нам ѩвлѧсє,
и свѣтлѣє издаєсє.
Ѡ ЗЛАТОЄ ПРОЛЄЋЬЄ!

(2)

Живописцы прєдставлаю
ү садику дѣвицу,
накићєну намъ издаю,
и прєѧсну ү лицу,
вѣнацъ з' цвѣєћѧ єй главы,
држи цвѣєћє къ своıой славы.
Ѡ ЗЛАТОЄ ПРОЛЄЋЬЄ!

itd. (str. 3)

[Ova pesma je štampana u Veneciji 17641765. g.]

3) Emanuil Јanković:

Благодарни синъ

(Lajpcig, 1789)

... Раниславъ. У последн'ои баталіи кадъ кадъ незнамъ какосе село зове нигда име немогу да упамтимъ Цела регемента е била веће разорена и разгнана; официри побіени или плезирати. И мои синъ, е мало на деснои ноги ранѣнъ біо; на кое онъ немотрећи, скупіо е до едно триста люди на ново и удари шн'има на непріятеля, кои коня подъ н'имъ устреле; онсе посади на другог, и обнови юришъ, растера непріятеля и вратисе с' 50 момака натрагъ. Царъ видећи то, таки му даруе швадронъ, и обећа му срећю и далѣ поспѣшити.

Попъ. Онъ се и у детинству іоще тако владао. Ткое деци игре измишлявао и производіо негъ Пера? Кадъ би су се деца вадила, нѣгови су ударци наитежи били. Іощъ ондае било укоренѣно у нѣму, серце юначко..."

 

4) Jovan Rajić:

Бой змаѧ са орлови...
... Таки на савєтъ зовє
Гєнєралє своє,
пакъ он нима говори:
намєрєнѣ моє
єст ово, да мы град тай
данасъ ѡсвоимо,
и россиской дєржави
нѣга присвоимо.
Ништа вишє, нєгъ таки
на градъ да идєтє,
и тврдоглавогъ Пашу
да ми довєдєтє.
Мой любєзный Волкоиской
рєдъ на тєбє првый
допадє, ни живота
нє щєди, ни крви.
За вѣру, и за правду
буди жєртва жива,
коѧ Б҃гу, и царству
вр'ло мила быва.
Адютанти свудъ лєтє
канѡ соколови,
Заповєсти разносє
да будиу готови..."

(str. 3839)

[Ova pesma je štampana u Beču 1791. g.]

 

5) Vikentije Rakić:

Жєртва Аврамова
... Аврамъ
Жєно моѧ ты нє буди дєтє,
Душа твоѧ нєкасє нє смєтє.
Прєблагıй Богъ нıє нєправєданъ,
Үтѣшити насъ свагда є силанъ,
Ѻнъ є нама нѣга ѡбєћаѡ,
Ү старости нѣга дароваѡ.
Сад га опєт онъ сєби узимлѣ,
На нєбєса подижє са зємлѣ,
Нıє врємє садъ нама плакати,
Вєћь заповєдь Божıю чинити.
Сарра
Божє благый то є тайна страшна,
Сєрдцу мому она єст үжасна,
Штоћу тужна ѩ сада да чинимъ,
Какѡ жива бѣдна да ѡстанємъ.
Ахъ какоћу тужна ѩ поднєти,
Горку жалость каколићу снєти.
Сладкогъ сына вышє нєвидити,
I
оштъ ли коѧ ово майка пати.
Кѡ нєсрєћна Сарра Аврамова,
Ахъ! жалостна нєвѣста Ѳарова.
Мили Божє да чуднє судбинє,
Ты приникни ѿзгоръ са высинє..."

(str. 2021)

[Ova pesma je štampana u Budimu 1799. g.]

6) Stevan Stratimirović:

Любосава и Радованъ...
... Тотє єдно молимъ ѿ свє душє,
Акотıє мой благословъ мıѡ,
Ты нєслушай онє дивѣ юдє,
Кои жєнє дєржу каѡ роба,
И суровствомъ дотлє дотєраю;
Да ѡстанє глупа као дрєво,
Гдıє мєтнє тамѡ и да стои,
Что ıѡй рєкнє то самѡ да знадє
Ничто сама измыслити нєзна,
Каѡ да є у главу бıєна.
Б҃жє милıй єль то тєби драгѡ!
Да мужъ мому дєржи каѡ слугу
Радованє свє на свѣту благо!
Нитко тєбє болѣ ѿ бабайка
Нити хот'ѣ нитъ можє научить.
Мој ты совѣтъ дєржи, мудрый начинъ.
Има жєна, истина, злопаки,
Али свагда рыба съ главє смєрди.
Мужъ памєтанъ свє можъ поправити,
Или покрыти своє зло, и тєрпить...
(str. 17
18)

[Ova pesma je štampana u Budimu 1800. g. Up. o jeziku ove pesme moj rad: Narodni jezik u pesmi Ljubosava i Radovan" mitropolita Stevana Stratimirovića. Zbornik za filolofiju u lingvistiku, Novi Sad (Matica srpska), 1971, knj. XVI/2, 65115.]

7) Vikentije Rakić:

Исторіа о разореній последнѣемь святаго града Iєрусалима и о взятіи Константинополя

(Venecija, 1804)

... Царъ Константинъ када види тако,
Да Махометъ неотступа лако.
На све стране пошилѣ клисаре,
И на суво и на синѣ море.
У Морію и у Венецію,
Онъ призива и свою братию.
Но братия сами су у рати,
И помођи не могу му дати.
А западни едва и чекаю,
И тому се већь они радую.
Посланике повратиће праздне,
Отпустише оне безнадежне.
Само еданъ Геневезацъ поће,
Кнезъ Зустуней ту на помоћьдоће.
Са две наве и са две фрегате,
Шестъ сто съ собомъ войника имаде.
Крозъ сву турску онъ армаду проће,
И подъ стѣне цариградске доће.
Кнезъ е овай много храбаръ быо,
И велико мужество чинио.
Како ћемо по ниже видити,
Како ће се овай подносити.
Када нѣга царъ Константинъ види,
Веселимъ га онъ окомъ угледи..."

(str. 8081)

Sva ova dela, pisana narodnim jezikom, vezana su ne samo za svetovnu tematiku već neka od njih i za duhovnu u slučajevima kada je trebalo određene tekstove crkvenog ili čisto moralno-poučnog tipa preneti široj publici ili mladom naraštaju (npr. već pomenuti Katihizis mali ili Svjaščenaja istorija radi maloletne dečice Ј. Rajića). Prisustvo narodnog jezika u delima pojedinih pisaca sa istočnog područja u XVIII i početkom XIX veka, dakle u vremenu pre pojave Vuka Karadžića, predstavlja upravo nastavak one vekovne upotrebe onog jezika na pomenutom terenu, što datira od pojave najstarijih spomenika naše pismenosti. Može sе sasvim pouzdano reći da se upotreba narodnog jezika u pisanim tekstovima na istočnom srpskohrvatskom području nikad nije gasila, iako je do polovinе XVIII stoleća narodni jezik imao za svog neravnopravnog partnera-konkurenta srpskoslovenski jezik, a od polovine ovog stoleća pa do pojave Vuka Karadžića u istom tom svojstvu prema narodnom jeziku, egzistirali su i ruskoslovenski i slavenosrpski jezik. Dakle, ovo prisustvo narodnog jezika u delima niza naših pisaca XVIII i početka XIX veka nije ni malo slučajno niti je izazvano isključivo pojavom Dositeja Obradovića. Јavljanje ovoga našeg pisca, u drugoj polovini XVIII stoleća, naglasilo je, potenciralo a možda i forsiralo jedan vid pisanja koji je već postojao u praksi: pisanje narodnim jeznkom. Spomenici na narodnom jeziku pre Dositeja, zatim njegova dela, kao i razni tekstovi drugih autora na istom tom jeziku posle pojave ovoga pisca, utirali su lagano put onome što će otpočeti u XIX veku. Drugim rečima, Vukova borba za narodni književni jezik u drugoj deceniji XIX stoleća mogla je biti započeta ne samo zato što je slavenosrpski jezik postao velika prepreka prosvećivanju naroda, prodiranju do naroda pisanih i štampanih tekstova namenjenih njemu, već i zato što su određeni opšti društveni uslovi omogućavali borbu za ono što je narodno. Pored romantizma društvenog pokreta koji je u sebi imao za ideološku osnovu okretanje prema narodu, njegovoj tradiciji, istoriji i stvaralaštvu, a koji je u Vukovo vreme bio aktuelan i kod nas mora se imati u vidu činjenica da je dosta vremena pre pojave Vuka Karadžića na istoku naše jezičke teritorije postojao niz pisaca koji je stvarao svoja dela na narodnom jeziku. Ovaj jezik nije bio ni ujednačen ni zajednički za te autore jer je zavisio od dijalekatske pripadnosti pojedinih pisaca. Zahvaljujući svome talentu i duhu, a razvivši svoju delatnost u vreme kada se opšti društveni uslovi njegovom radu nisu generalno suprotstavljali, Vuk Karadžić je mogao da dugotrajnom borbom dovede do kraja proces uvođenja narodnog jezika u književnost, proces koji je započet mnogo pre pojave ovog velikog stvaraoca našeg današnjeg literarnog jezika.

Ljubaznošću http://priloziosrpskomjeziku.blogspot.com/2009/04/aleksandar-mladenovic.html

 

[йыѣіъьюı҃щяѧѩэєүѵѡѿ]